Reprizirao sam ovo što je T.Filips potpisao jer mi jedno gledanje nije bilo dovoljno da ukapiram šta sam u stvari gledao. Repriza mi je bila neophodna kao i vreme da razmislim malo o filmu koji je uvrnutiji nego što sam mislio. Pomenuti Filips je posle svog Mamurluka krenuo uzlaznom putanjom koja je počela filmom War Dogs koji poput Džokera kritikuje amerčki liberalni ekonomski model koji je slučaju jednog od ortaka dostigao svoj vrhunac stvorivši od njega superliberalnu ajkulu koju zanima isključivo svoja čeljust. Postoji tema u kojoj sam pisao o tome.

  U Džokeru je Filips otišao još dalje, pružio mi je to zadovoljstvo da vidim formiranje i stvaranje pojedinca čiji je radikalni nihilizam doveden do krajnjih granica. Ne znam kako bih drugačije okarakterisao individuu koja nije ni liberal, ni famozni pripadnik četvrtog staleža koji bi, u pauzi između gledanja zadruge, trampio majku za mobilni. Flek iliti Džoker je hladnokrvni psihopata koji poput svoje sabraće racionalno sagledava situaciju i takvih ima na tone. Ono što njegove fiktivne i stvarne kolege razlikuje od normalnog čoveka je nedostatak empatije koja je uvek subjektivna, emaptije koja je nužna za opstanak svake zajednice i pojedinca. Istorija, bliža ili dalja okolina, puna je primera u kojim takvi pojedinci destabilizuju ili uništavaju zajednicu. Ono što je nekad bilo nezamislivo sad se forsira i nagrađuje, postaje maltene normalna pojava. Tako je, na primer, streljanje sto za jednog, bio zločin bez presedana. Danas je to u sklopu posla jednog pilota koji je video igricu zamenio bombarderom. Da je umesto Džokera bio bilo koji drugi psihopata ne bi se videla razlika. Njega je društvo nadogradilo novom dijagnozom koju Filips uvodi na mala vrata. Pre njega uradio je to dvojac koji je stvorio Taksistu koji je očigledno jedna od Filipsovih inspiracija. Dvojac Skorseze Šreder je u film i pop kulturu uveo marginalca, ratnog veterana obololeog od vijetnamskog sindroma koji je verovatno bio jedan od glavnih uzroka šizofrenije. Filips u svom Džokeru uvodi fantazam koji nije isto što i šizofrenija iako joj je po simptomima dosta sličan. Navodno je 2/3 čovečanstva šizofreno, potrebni su pored genetskog nasleđa i određeni uslovi da bi se bolest razvila. Sa fantazmom je drugi slučaj, on je normalna dečija bolest, jedna od faza koju svako ima u svom odrastanju. Fantazam kao posledica trauma nije ništa drugo nego beg deteta u svet mašte koji ga spašava od surove stvarnosti. Poznato je da u svet mašte beže oni koji najviše stradaju od nje. Putevi i stranputice su poznati, alkohol, film, droga...i to rade ljudi koji su preležali fantazam. Oni koji nisu su doslovno u svom filmu u kom glume i režiraju. Iznova i iznova preživljaju nešto što im se desilo potpuno nesvesni situacije u kojoj se nalaze. Problem sa fantazmom nije što nastaje, kao što se mislilo, rođenjem deteta. U poslednjem javnom nastupu psihijatar V.Jerotić navodi podatak koji pomera tu granicu. Nerođeno dete je itekako svesno okoline i odnosa u porodici koji ga formiraju kao ličnost. Ako je ova teorija tačna, onda je deo toga otkrio Filips preko Fleka iliti Džokera koji je, potuno nevin, osakaćen pre nego što se rodio. Ako se još doda tome potpuno ludo društvo bez empatije za pojedinca koji je zbog štednje samo trošak i teret...pa Džoker nije slučajnost, postaje pravilo. Opet, on je za razliku od svih ostalih, bez ikakvih ambicija da bude deo neke političke partije ili pobune koju je nehotice proizveo trostrukim ubistvom. On je u svom filmu u filmu u kom još nisam siguran da li su greške koje sam primetio slučajne ili namerne. Na primer, sat kod psihijatra i službenika u arhivi pokazuje isto vreme, dok gleda "Kralja komedije" De Nira sa majkom dotična nestaje iz kreveta u sceni u bolnici. O kraju filma u kom se Flek nalazi na dva mesta istovremeno (povređen na haubi i u ulici iza bioskopa) da ne govorim. Sve to navodi na spekulaciju da u stvari nisam gledao pravog Fleka od kog je nastao Džoker već nekog sasvim drugog koji je ostavljen za nastavak filma. Klovn u ulici mi izgleda dosta krupniji od Finiksa koji je izgubio dosta kilograma zbog ove uloge. Još nešto u vezi kilograma, tako nešto nije uopšte lako i to je uspelo nekoliko puta Bejlu koji zbog godina odustaje od takvih transformacija. A Finiks, koji se ubucio i koji nosi ovaj film na leđima, ne izgleda mi kao neko ko može da parira Bejlu. Uostalom, videće se u nastavku da li je ovo razmišljanje naglas tačno.

  Sve u svemu, više sam nego zadovoljan viđenim filmom o kom se može napisati ne esej nego bar novela ili roman. Šalu na stranu, Filips je snimio film koji se u mnogo čemu nalazi na ničijoj zemlji. Žanrovski, ovo nije ni drama, ni komedija niti superherojski film. Ovaj  Džoker mi je po svojoj formi i subverzivnom delovanju bliži Taksisti i njegovom svetu nego bio kom drugom Marvelovom (anti)junaku. <

  Preneto iz dnevnika gledanja filmova.