Reprizirao sam ovo što je
T.Filips potpisao jer mi jedno gledanje nije bilo dovoljno da ukapiram
šta sam u stvari gledao. Repriza mi je bila neophodna kao i vreme da
razmislim malo o filmu koji je uvrnutiji nego što sam mislio. Pomenuti
Filips je posle svog Mamurluka krenuo uzlaznom putanjom koja je počela
filmom War Dogs koji poput Džokera kritikuje amerčki liberalni ekonomski
model koji je slučaju jednog od ortaka dostigao svoj vrhunac stvorivši
od njega superliberalnu ajkulu koju zanima isključivo svoja čeljust.
Postoji tema u kojoj sam pisao o tome.

  U
Džokeru je Filips otišao još dalje, pružio mi je to zadovoljstvo da
vidim formiranje i stvaranje pojedinca čiji je radikalni nihilizam
doveden do krajnjih granica. Ne znam kako bih drugačije okarakterisao
individuu koja nije ni liberal, ni famozni pripadnik četvrtog staleža
koji bi, u pauzi između gledanja zadruge, trampio majku za mobilni. Flek
iliti Džoker je hladnokrvni psihopata koji poput svoje sabraće
racionalno sagledava situaciju i takvih ima na tone. Ono što njegove
fiktivne i stvarne kolege razlikuje od normalnog čoveka je nedostatak
empatije koja je uvek subjektivna, emaptije koja je nužna za opstanak
svake zajednice i pojedinca. Istorija, bliža ili dalja okolina, puna je
primera u kojim takvi pojedinci destabilizuju ili uništavaju zajednicu.
Ono što je nekad bilo nezamislivo sad se forsira i nagrađuje, postaje
maltene normalna pojava. Tako je, na primer, streljanje sto za jednog,
bio zločin bez presedana. Danas je to u sklopu posla jednog pilota koji
je video igricu zamenio bombarderom. Da je umesto Džokera bio bilo koji
drugi psihopata ne bi se videla razlika. Njega je društvo nadogradilo
novom dijagnozom koju Filips uvodi na mala vrata. Pre njega uradio je to
dvojac koji je stvorio Taksistu koji je očigledno jedna od Filipsovih
inspiracija. Dvojac Skorseze Šreder je u film i pop kulturu uveo
marginalca, ratnog veterana obololeog od vijetnamskog sindroma koji je
verovatno bio jedan od glavnih uzroka šizofrenije. Filips u svom Džokeru
uvodi fantazam koji nije isto što i šizofrenija iako joj je po
simptomima dosta sličan. Navodno je 2/3 čovečanstva šizofreno, potrebni
su pored genetskog nasleđa i određeni uslovi da bi se bolest razvila. Sa
fantazmom je drugi slučaj, on je normalna dečija bolest, jedna od faza
koju svako ima u svom odrastanju. Fantazam kao posledica trauma nije
ništa drugo nego beg deteta u svet mašte koji ga spašava od surove
stvarnosti. Poznato je da u svet mašte beže oni koji najviše stradaju od
nje. Putevi i stranputice su poznati, alkohol, film, droga...i to rade
ljudi koji su preležali fantazam. Oni koji nisu su doslovno u svom filmu
u kom glume i režiraju. Iznova i iznova preživljaju nešto što im se
desilo potpuno nesvesni situacije u kojoj se nalaze. Problem sa
fantazmom nije što nastaje, kao što se mislilo, rođenjem deteta. U
poslednjem javnom nastupu psihijatar V.Jerotić navodi podatak koji
pomera tu granicu. Nerođeno dete je itekako svesno okoline i odnosa u
porodici koji ga formiraju kao ličnost. Ako je ova teorija tačna, onda
je deo toga otkrio Filips preko Fleka iliti Džokera koji je, potuno
nevin, osakaćen pre nego što se rodio. Ako se još doda tome potpuno ludo
društvo bez empatije za pojedinca koji je zbog štednje samo trošak i
teret...pa Džoker nije slučajnost, postaje pravilo. Opet, on je za
razliku od svih ostalih, bez ikakvih ambicija da bude deo neke političke
partije ili pobune koju je nehotice proizveo trostrukim ubistvom. On je
u svom filmu u filmu u kom još nisam siguran da li su greške koje sam
primetio slučajne ili namerne. Na primer, sat kod psihijatra i
službenika u arhivi pokazuje isto vreme, dok gleda "Kralja komedije" De
Nira sa majkom dotična nestaje iz kreveta u sceni u bolnici. O kraju
filma u kom se Flek nalazi na dva mesta istovremeno (povređen na haubi i
u ulici iza bioskopa) da ne govorim. Sve to navodi na spekulaciju da u
stvari nisam gledao pravog Fleka od kog je nastao Džoker već nekog
sasvim drugog koji je ostavljen za nastavak filma. Klovn u ulici mi
izgleda dosta krupniji od Finiksa koji je izgubio dosta kilograma zbog
ove uloge. Još nešto u vezi kilograma, tako nešto nije uopšte lako i to
je uspelo nekoliko puta Bejlu koji zbog godina odustaje od takvih
transformacija. A Finiks, koji se ubucio i koji nosi ovaj film na
leđima, ne izgleda mi kao neko ko može da parira Bejlu. Uostalom, videće
se u nastavku da li je ovo razmišljanje naglas tačno.

 
Sve u svemu, više sam nego zadovoljan viđenim filmom o kom se može
napisati ne esej nego bar novela ili roman. Šalu na stranu, Filips je
snimio film koji se u mnogo čemu nalazi na ničijoj zemlji. Žanrovski,
ovo nije ni drama, ni komedija niti superherojski film. Ovaj  Džoker mi
je po svojoj formi i subverzivnom delovanju bliži Taksisti i njegovom
svetu nego bio kom drugom Marvelovom (anti)junaku. <