153. Vukodlaci Majamija

Danilo Naisusmenez je jedva dočekao kraj dana da ode u svoj apartman i opusti se. Iako je na tren zaboravio na dlakavu opasnost koja vreba u hotelu, nije mogao da se oslobodi svoje paranoje i kada je čuo vetar kako duva odmah se bacio iza kauča i zapucao ka prozoru.

„Nikada me nećete uhvatiti!“ vikao je on kubanskim agentima koji nisu bili tamo.

„Aj, dios mio, Danilo! Saberi se, ombre!“ hrabrio je sebe upravnik hotela.

No, ta smirenost nije dugo potrajala. Kada je začuo škripu parketa pod svojim nogama, istog trena je dohvatio mačetu i počeo da udara po istom tom parketu.

„U podovima se krijete, je li?“ vikao je razjareno na iskasapljeno tlo.

„Oje, kabron, kako u podu da se kriju?“ kritikovao je on samog sebe.

Otišao je na terasu da se malo opusti na svežem vazduhu, ali tada začu kako neko ide hodnikom ispred njegove sobe. Paranoja je na kraju prevladala. Stavio je naočare za sunce i viknuo ka vratima: „Sad mi ne možete ništa. Asta la vista!“ i skočio sa terase.

Danilo Naisusemenez je pao na beton tik ispred vukodlaka koji je šetao hotelskim dvorištem.

„Besplatna isporuka hrane“, našali se sam sa sobom vukodlak i stavi naočare za sunce.

"Ja sam na tvojoj strani. Zašto me jedeš?" procedi poslednjim atomima snage Kubanac pitanje vukodlaku.

"Znaš kako kažu. Kad si gladan, nisi sav svoj" odgovori mu zver i nastavi da se gosti.