DaniloNaisusmenez je jedva dočekao kraj dana da ode u svoj apartman i opusti se. Iakoje na tren zaboravio na dlakavu opasnost koja vreba u hotelu, nije mogao da seoslobodi svoje paranoje i kada je čuo vetar kako duva odmah se bacio iza kaučai zapucao ka prozoru.

„Nikadame nećete uhvatiti!“ vikao je on kubanskim agentima koji nisu bili tamo.

„Aj,dios mio, Danilo! Saberi se, ombre!“ hrabrio je sebe upravnik hotela.

No,ta smirenost nije dugo potrajala. Kada je začuo škripu parketa pod svojimnogama, istog trena je dohvatio mačetu i počeo da udara po istom tom parketu.

„Upodovima se krijete, je li?“ vikao je razjareno na iskasapljeno tlo.

„Oje,kabron, kako u podu da se kriju?“ kritikovao je on samog sebe.

Otišaoje na terasu da se malo opusti na svežem vazduhu, ali tada začu kako neko idehodnikom ispred njegove sobe. Paranoja je na kraju prevladala. Stavio jenaočare za sunce i viknuo ka vratima: „Sad mi ne možete ništa. Asta la vista!“ iskočio sa terase.

DaniloNaisusemenez je pao na beton tik ispred vukodlaka koji je šetao hotelskimdvorištem.

„Besplatnaisporuka hrane“, našali se sam sa sobom vukodlak i stavi naočare za sunce.

"Ja sam na tvojoj strani. Zašto me jedeš?" procedi poslednjim atomima snage Kubanac pitanje vukodlaku.

"Znaš kako kažu. Kad si gladan, nisi sav svoj" odgovori mu zver i nastavi da se gosti.