Sicario (2015)

Kad dajete niske ocene, obrazložite ono što vam se ne dopada.

Ako je film dobro odglumljen, dobro snimljen, ima odličnu muziku...

onda ne može da bude baš jedinica. Režiser je Francuz iz Kanade, muziku je pisao

Islanđanin, direktor fotografije je Rodžer Dikins, jedan od trenutno najboljih na svetu...

Film čak udara na američku tzv. "policijsku državu" što znači da nije propagandan što

bi se očekivalo od pomenutog Holivuda. Depresivan jeste i to u velikoj meri, ali to ne umanjue ocenu.

Mnogi pomenuti skandinavski filmovi su depresivni, ali sinonim za tu reč nije isprazan fim.

  Film Sicario počinje objašnjenjem samog mena koje u izvornom obliku označava gerilca zilota koji se bori protiv rimske okupacije i iz potaje ubija sve predstavnike vlasti. U sikario je plaćeni ubica, fanatik kome život ne znači ništa. U ovom slučaju reč je prvenstveno o ovom drugom značenju i tu uskače sjajni Del Toro kome je osveta motiv za učestvovanje u američkom ratu protiv droge i terorizma. U uvodnoj sceni filma reditelj me upoznaje sa agentom K.Mejser koja je zbog učešća u akciji prebačena u ekipu na čijem je čelu čovek kom na čelu piše da je cijaš. Grupa šerifa, veterana iz Avganistana i sikario su prvo trebali da otputuju u El Paso ali su "slučajno" promašili put i završili u Huarezu (Meksiko) u kom vladaju narko karteli. Njihov zadatak je da uhapšenog narko bosa sprovedu u sjedinjene države i to je ono što neće biti zabeleženo ni u jednom dokumentu. Neće ni ostalo što sledi a to su ubistva i torture koje agenta (E.Blant) sa početka teksta stavlja u moralnu dilemu koja je naslabija karika filma. Nije to propust pomenute Emili ni rediteljka već scenariste koji joj je u maniru holivuda dodelio ulogu totalne naivčine sa kojom bi trebala da se poistoveti američka publika. Pomenuta dilema smernog agenta FBI je na svu sreću prekidana odličnom akcijom koja prati i nadopunjuje samu radnju filma u kom se ne puca za sve pare zbog radi efekta i sličnih gluposti koje prodaju film.

  Sve u svemu, reditelj Vilnev je još jednom pokazao da je sposoban da iz čak i iz ovog kompromiserskog scenarija izvuče maksimum i snimi film koji je u kombinaciji sa dobrim glumcima nadmašio prosek. Od njega sam tako nešto i očekivao iako sam bio skeptičan zbog Neprijatelja koji sam prethodno odgledao a koji  na mene nije ostavio neki utisak. Zato su mu prva dva filma u kolekciji koju bih pored agregata i računara poneo sa sobom  na pusto ostrvo.

  Prva scena nije ništa drugo nego klasično plašenje svog naroda. Narko dileri nisu samo dikeri već su i teroristi koji ne posluju više u pograničnim državama. Posao om se prošitio i na unutrašnjost.

  Jrijumčari, od kad je gavran pocrneo, bacaju i beže od svoje robe. Rade isto što i klinci kad sa zapaljenom cigarom vide profu, sitan diler kad, kao u ovom slučaju, nanjuši raciju...Na primer, posada broda koja je preovozila kokain Darka Šarića nije poštovala proceduru pa je posle havarije morala da pliva što dalje od spasilaca i pandura. Cena robe iz prve ruke mizerno je mala naspram one koju plaća krajnji korisnik koji je konzumira razblaženu desetak puta. U cenu je uračunata nadnica za strah i rizik od gubitka robe. Kažu da su dileri zadovolnji gubitkom od 20% po turi.

  Meksiko je tranzitna zona za kolumbijski kokain. Još nešto, gubitak se mnogo lakše vraća sa slobode.

  Ovakve i slične filmove štancaju minimum 30 i kusur leta unazad i to je neka druga priča.