160. Čudesna mašina Emilija Esteveza

Na
glavnom titlovačkom trgu čula se nervozna buka okupljene mase. Kažemo glavni
trg iako je to zapravo jedini trg u selu, jer su stanovnici ove varošice rešili
da lepše zvuči ako se naglasi da je glavni. No, to sada nije toliko značajno.
Ovaj posve čudni skup građana je poslužio za nekoliko stvari odjednom. Pre
svega je to bio skup seljana da odluče šta će sa grupicom svojih komšija koji
su proveli neko vreme u šumi, a vratili
se bez nekolicine svojih drugova i tvrdili da su putovali kroz vreme i prostor sa Čarlijem
Šinom. Kada su utvrdili da je priča potpuno sumanuta i da su dotični zreli za
ludaru, skup se pretvorio u ispraćaj sada već bivših seljana, nakon čega je
trebalo da počnu protesti protiv demonstracija.

„A
kako se zove to mesto gde ih šaljemo?“ pitala je Ana Gandžanović, jedina
zemljoradnica u kraju koja sav svoj prinos prodaje na stranom tržištu. Možda
biljke koje gaji nisu legalne, ali ostali seljani misle da uzgaja čaj, tako
da je niko dosad nije prijavio.

„Nasmejani
panj“ reče još uvek zamenik predsednika mesne zajednice i vlasnik druge
najopremljenije prodavnice u Titlovcima, Vilinko Veresija. „Vidi kako dobar
prospekt imaju. A tek pečat. Reljefni!“ dodade on dok je prstima prelazio
preko nečega što bi trebalo da predstavlja pečat, ali je više ličilo na žvaku
pritisnutu na papir. Vilinko je neuspešno pokušavao da sakrije svoju radost
zbog činjenice da je nakon misterioznog nestanka Vilinka Rabata u Zekanovoj
šumi on budući predsednik mesne zajednice, vlasnik najopremljenije prodavnice u
Tilovcima i jedini Vilinko u selu.

„Navali
narode! Valja se ovo i proslaviti!“ reče Boni Satara, brkata vlasnica lokalne
mesare/pečenjare/ klanice/igraonice  „Kad
jaganjci utihnu“, dok je iznosila sveže pečenje da počasti okupljene, tako što
će im papreno naplatiti za pojedeno meso.

„Meni
nemoj to!“ vikao je Iso Veganović, lovac i profesionalni prerađivač kože i
krzna. „Znaš da to ne mogu ni da okusim“. Naime, Iso je bio zakleti vegan, ali ne
zato što voli životinje, već zato što ih mrzi iz dna duše i smatra da se prljave
i odvratne i da ih treba sve eliminisati i preraditi u nešto kvalitetnije.

„Gde
je gozba, tu mora biti i pesme!“ povika Nešo Mirić i izusti grleno: „OOOOOOOOOOOOOOOOOOOIOOOOOOOOOOJUVEJUVEIOOOOOOOOIOIOIIIOOOOOO“,
nakon čega svi počeše da se hvataju za uši, a oni najhrabriji izdržaše zvučnu torturu
ne bi li zgrabili prvu voćku pri ruci da ga gađaju. „Šta je bilo. čobani? Nisam
vam ja kriv što niste u trendu. Mongolski narodnjaci su sada in u celom svetu,
samo vama ovde ne valjaju“ vikao je na njih uvređeni muzikant. „Videćete vi
kada snimim svoj magnum oktopus!“

„Kaže
se magnum optimus, mladiću“, dobaci mu Baho Studija, profesor koji je rešio da
gradsku vrevu zameni seoskom idilom i da usput prosvetli seoski živalj koji mu
uglavnom veruje na reč kada je u pitanju nauka. Možda bi bilo drugačije da
znaju da je Baho prećutao činjenicu da je on zapravo profesor Uvoda u otvaranje
knjige na privatnom fakultetu Titltrend i da od škole ima samo dva roditeljska sastanka.

Utom
u selo utrča Eden Gostbasterić, lokalni lovac na natprirodne i neprirodne
pojave, sav zadihan i uzbuđen. „“Ljudi! Sad stižem iz uklete kuće baronice
Cersei! Jedva živu glavu izvukoh!” vikao je on kada ga naglo prekinuše. 

„Joj,
Bože, opet je gledao nešto novo na televiziji“, uzdahnu smoreno Partizanka
Ranka, odlikovani heroj iz Drugog svetskog rata, koja ničemu ne veruje dok Drug
Titl i Partija ne potvrde, što znači da već 40 godina nikome ništa nije
poverovala. I dan danas odbija da prizna da ima unuke, jer da su njeni, neko iz
Partije bi joj čestitao.

„Ja
mislim da ne treba da ih šaljemo tamo!“ dobacivao je iz mase Klen Kontraš. 

„A
zašto?“ uzvratiše mu brojni glasovi iako su znali odgovor.

„Eto,
tako. Mislim da ne treba i da grešite!“ reče on bez daljeg objašnjena. Ipak,
svim Titlovčanima je odavno već bilo poznato da je Klen uvek protiv svega čisto
da ne bi bilo kako drugi kažu. Jednom je odbio da pokupi dobitak na lutriji
samo zato što je voditelj rekao da su njegovi brojevi izvučeni, na šta je on
sve vreme tvrdio: „E, baš nisu!“

„Lako
je vama, a kako će Jedinstvo bez našeg trenera, kapitena, ekonoma,
fizioterapeuta i prodavca semenki?“ lamentovao je nad gubitkom Edija Ofsajdanovića
prva zvezda lokalnog kluba Tihomir Klinsman, bivši igrač Partizana, Olimpika,
Arsenala i Intera. Da ne bude zabune, u pitanju su bili Partizani iz Tirane, Olimpik iz
Sarajeva, Arsenal iz Tivta i Inter iz Zaprešića.

„Idemo!
Strojevim korakom napred, marš!“ urlao je na nevoljne putnike autobusa za
mentalnu ustanovu penzionisano vojno lice Danilo Cokulić, koji je u prevremenu
penziju poslat zbog preterano čelične discipline. „Ti tamo! Šta se vučeš? Smesta
da si uradio sto sklekova!“ naredio je Danilo jednom od budućih bivših seljana.

„Gospodine,
nemamo vremena za to. Žurimo“, reče mu šofer Titltransa.

„Kome
ti to, nedisciplinovani derane?“ dreknu Cokulić. „Hajde sad dvadeset krugova
oko sela!“ podviknu on i natera vozača da trči.

„S
kim ja moram da delim vazduh“ kolutala je očima Sunčica Veselinović-Srećković,
gotičarka i dežurni depresivac titlovaca. „Napravili ste slavlje od proterivanja
ljudi iz sela samo zato što su malo cepali neke teške droge. Mislim , ono, stvarno“.

„Deco,
nemojte se svađati“ obrati se prisutnima sveštenik. „Bolje da se pozabavimo
bitnijim stvarima. Pree svega time ko će meni da plati izlazak na teren?“
nastavi izlaganje pop Edislav, lokalni sveštenik keškrediterijanske crkve kojoj
su pripadali svi Titlovčani.

Taman
kada se slavlje bližilo vrhuncu, na selo navali čopor vukodlaka i krenuše da kolju sve pred sobom. Dok su mnogi
seljani stradali pod najezdom zlih zveri, jako svetlo zaslepi naših trinaest
junaka i kada im se vid oporavio shvatili su da se više ne nalaze u Titlovcima,
već u nekoj velikoj, svetloj prostoriji punoj nekih njima nepoznatih uređaja.

„Dobro
došli u moj brod“, reče im misteriozni stranac koji im je svima delovao poznato.

„Ček,
ček, znam ja tebe od nekud“ reče mu Baho.

„Da,
da. Priznajem, ja sam. Pre karijere vremeplovca sam bio glumac kao
moj brat. Pogodili ste. To sam ja, Emilio Estevez“, reče plavokosi čovek koji se
pretvarao da je počastvovan i postiđen.

„Ko,
bre?“ zapita se glasno Boni. „Ja mislila da si ti onaj Milojicin što
drži pilanu u Titluši Donjoj”.

„Ne...“
zbunio se naučnik pred njima. „Mislio sam da me znate iz filmova. Ja sam brat
Čarlija Šina“.

„E,
za njega sam čuo!“ dobaci Vilnko.

„Nebitno“,
preseče diskusiju Estevez. „Ono što je bitno je da sam izučavao slučaj vašeg
sela i mislim da sam otkrio zašto vas stalno napadaju vukodlaci, ali da bismo rešili
problem moramo da putujemo u paralelne dimenzije i istražimo druge verzije
vašeg sela“.

„Hajde
sad lepo priznajte ko je stavio u piće štagod su oni nesrećnici iz šume
konzumirali“, reče Danilo Cokulić. „Sad će i nas da liferuju u Nasmejani panj“.

„Znam
da je sve ovo možda previše za vas, ali morate da mi verujete. Možda možemo da
spasimo vaše selo od kletve likantropije“ uzbuđeno im objasni stranac za kojeg
još uvek nisu bili sigurni ko je.

„Mislim
da se i ne pitamo mnogo oko toga da li želimo da idemo ili ne“, reče Baho Studija
dok je pokazivao ka prozoru korz koji su mogli da vide da se trenutno nalaze u
svemiru.

Ažurirao Hogar Strašni - 15.Prosinac/Dec.2020 u 22:53

Odgovori	Stranica 12 3 26 >