Na glavnom titlovačkom trgu čula se nervozna buka okupljene mase. Kažemo glavni trg iako je to zapravo jedini trg u selu, jer su stanovnici ove varošice rešili da lepše zvuči ako se naglasi da je glavni. No, to sada nije toliko značajno. Ovaj posve čudni skup građana je poslužio za nekoliko stvari odjednom. Pre svega je to bio skup seljana da odluče šta će sa grupicom svojih komšija koji su proveli neko vreme u šumi, a vratili se bez nekolicine svojih drugova i tvrdili da su putovali kroz vreme i prostor sa Čarlijem Šinom. Kada su utvrdili da je priča potpuno sumanuta i da su dotični zreli za ludaru, skup se pretvorio u ispraćaj sada već bivših seljana, nakon čega je trebalo da počnu protesti protiv demonstracija.

„A kako se zove to mesto gde ih šaljemo?“ pitala je Ana Gandžanović, jedina zemljoradnica u kraju koja sav svoj prinos prodaje na stranom tržištu. Možda biljke koje gaji nisu legalne, ali ostali seljani misle da uzgaja čaj, tako da je niko dosad nije prijavio.

„Nasmejani panj“ reče još uvek zamenik predsednika mesne zajednice i vlasnik druge najopremljenije prodavnice u Titlovcima, Vilinko Veresija. „Vidi kako dobar prospekt imaju. A tek pečat. Reljefni!“ dodade on dok je prstima prelazio preko nečega što bi trebalo da predstavlja pečat, ali je više ličilo na žvaku pritisnutu na papir. Vilinko je neuspešno pokušavao da sakrije svoju radost zbog činjenice da je nakon misterioznog nestanka Vilinka Rabata u Zekanovoj šumi on budući predsednik mesne zajednice, vlasnik najopremljenije prodavnice u Tilovcima i jedini Vilinko u selu.

„Navali narode! Valja se ovo i proslaviti!“ reče Boni Satara, brkata vlasnica lokalne mesare/pečenjare/ klanice/igraonice  „Kad jaganjci utihnu“, dok je iznosila sveže pečenje da počasti okupljene, tako što će im papreno naplatiti za pojedeno meso.

„Meni nemoj to!“ vikao je Iso Veganović, lovac i profesionalni prerađivač kože i krzna. „Znaš da to ne mogu ni da okusim“. Naime, Iso je bio zakleti vegan, ali ne zato što voli životinje, već zato što ih mrzi iz dna duše i smatra da se prljave i odvratne i da ih treba sve eliminisati i preraditi u nešto kvalitetnije.

„Gde je gozba, tu mora biti i pesme!“ povika Nešo Mirić i izusti grleno: „OOOOOOOOOOOOOOOOOOOIOOOOOOOOOOJUVEJUVEIOOOOOOOOIOIOIIIOOOOOO“, nakon čega svi počeše da se hvataju za uši, a oni najhrabriji izdržaše zvučnu torturu ne bi li zgrabili prvu voćku pri ruci da ga gađaju. „Šta je bilo. čobani? Nisam vam ja kriv što niste u trendu. Mongolski narodnjaci su sada in u celom svetu, samo vama ovde ne valjaju“ vikao je na njih uvređeni muzikant. „Videćete vi kada snimim svoj magnum oktopus!“

„Kaže se magnum optimus, mladiću“, dobaci mu Baho Studija, profesor koji je rešio da gradsku vrevu zameni seoskom idilom i da usput prosvetli seoski živalj koji mu uglavnom veruje na reč kada je u pitanju nauka. Možda bi bilo drugačije da znaju da je Baho prećutao činjenicu da je on zapravo profesor Uvoda u otvaranje knjige na privatnom fakultetu Titltrend i da od škole ima samo dva roditeljska sastanka.

Utom u selo utrča Eden Gostbasterić, lokalni lovac na natprirodne i neprirodne pojave, sav zadihan i uzbuđen. „“Ljudi! Sad stižem iz uklete kuće baronice Cersei! Jedva živu glavu izvukoh!” vikao je on kada ga naglo prekinuše.

„Joj, Bože, opet je gledao nešto novo na televiziji“, uzdahnu smoreno Partizanka Ranka, odlikovani heroj iz Drugog svetskog rata, koja ničemu ne veruje dok Drug Titl i Partija ne potvrde, što znači da već 40 godina nikome ništa nije poverovala. I dan danas odbija da prizna da ima unuke, jer da su njeni, neko iz Partije bi joj čestitao.

„Ja mislim da ne treba da ih šaljemo tamo!“ dobacivao je iz mase Klen Kontraš.

„A zašto?“ uzvratiše mu brojni glasovi iako su znali odgovor.

„Eto, tako. Mislim da ne treba i da grešite!“ reče on bez daljeg objašnjena. Ipak, svim Titlovčanima je odavno već bilo poznato da je Klen uvek protiv svega čisto da ne bi bilo kako drugi kažu. Jednom je odbio da pokupi dobitak na lutriji samo zato što je voditelj rekao da su njegovi brojevi izvučeni, na šta je on sve vreme tvrdio: „E, baš nisu!“

„Lako je vama, a kako će Jedinstvo bez našeg trenera, kapitena, ekonoma, fizioterapeuta i prodavca semenki?“ lamentovao je nad gubitkom Edija Ofsajdanovića prva zvezda lokalnog kluba Tihomir Klinsman, bivši igrač Partizana, Olimpika, Arsenala i Intera. Da ne bude zabune, u pitanju su bili Partizani iz Tirane, Olimpik iz Sarajeva, Arsenal iz Tivta i Inter iz Zaprešića.

„Idemo! Strojevim korakom napred, marš!“ urlao je na nevoljne putnike autobusa za mentalnu ustanovu penzionisano vojno lice Danilo Cokulić, koji je u prevremenu penziju poslat zbog preterano čelične discipline. „Ti tamo! Šta se vučeš? Smesta da si uradio sto sklekova!“ naredio je Danilo jednom od budućih bivših seljana.

„Gospodine, nemamo vremena za to. Žurimo“, reče mu šofer Titltransa.

„Kome ti to, nedisciplinovani derane?“ dreknu Cokulić. „Hajde sad dvadeset krugova oko sela!“ podviknu on i natera vozača da trči.

„S kim ja moram da delim vazduh“ kolutala je očima Sunčica Veselinović-Srećković, gotičarka i dežurni depresivac titlovaca. „Napravili ste slavlje od proterivanja ljudi iz sela samo zato što su malo cepali neke teške droge. Mislim , ono, stvarno“.

„Deco, nemojte se svađati“ obrati se prisutnima sveštenik. „Bolje da se pozabavimo bitnijim stvarima. Pree svega time ko će meni da plati izlazak na teren?“ nastavi izlaganje pop Edislav, lokalni sveštenik keškrediterijanske crkve kojoj su pripadali svi Titlovčani.

Taman kada se slavlje bližilo vrhuncu, na selo navali čopor vukodlaka i krenuše da kolju sve pred sobom. Dok su mnogi seljani stradali pod najezdom zlih zveri, jako svetlo zaslepi naših trinaest junaka i kada im se vid oporavio shvatili su da se više ne nalaze u Titlovcima, već u nekoj velikoj, svetloj prostoriji punoj nekih njima nepoznatih uređaja.

„Dobro došli u moj brod“, reče im misteriozni stranac koji im je svima delovao poznato.

„Ček, ček, znam ja tebe od nekud“ reče mu Baho.

„Da, da. Priznajem, ja sam. Pre karijere vremeplovca sam bio glumac kao moj brat. Pogodili ste. To sam ja, Emilio Estevez“, reče plavokosi čovek koji se pretvarao da je počastvovan i postiđen.

„Ko, bre?“ zapita se glasno Boni. „Ja mislila da si ti onaj Milojicin što drži pilanu u Titluši Donjoj”.

„Ne...“ zbunio se naučnik pred njima. „Mislio sam da me znate iz filmova. Ja sam brat Čarlija Šina“.

„E, za njega sam čuo!“ dobaci Vilnko.

„Nebitno“, preseče diskusiju Estevez. „Ono što je bitno je da sam izučavao slučaj vašeg sela i mislim da sam otkrio zašto vas stalno napadaju vukodlaci, ali da bismo rešili problem moramo da putujemo u paralelne dimenzije i istražimo druge verzije vašeg sela“.

„Hajde sad lepo priznajte ko je stavio u piće štagod su oni nesrećnici iz šume konzumirali“, reče Danilo Cokulić. „Sad će i nas da liferuju u Nasmejani panj“.

„Znam da je sve ovo možda previše za vas, ali morate da mi verujete. Možda možemo da spasimo vaše selo od kletve likantropije“ uzbuđeno im objasni stranac za kojeg još uvek nisu bili sigurni ko je.

„Mislim da se i ne pitamo mnogo oko toga da li želimo da idemo ili ne“, reče Baho Studija dok je pokazivao ka prozoru korz koji su mogli da vide da se trenutno nalaze u svemiru.

baho piše: Da, koga smo onda gađali onim voćem i povrćem (nadam se pokvarenim)?

Može biti - ili zato što sam očekivao da će i on reprizirati ulogu iz kuće pa zato.