113. Štafeta u Titlovcima

Godine su prošle pune mukaaa. · seljanin

   Svečano je u Titlovcima. Na svim vidnim mjestima su izvješene zastave. A zašto i ne bi bilo, jer danas je praznik? Jedan od najvećih praznika Titlovačke Republike, njen rođendan, tj. Dan Republike. Njen 8. rođendan. Ali ne samo to, na ovaj dan kroz Titlovce prolazi i štafeta.

Svi Titlovčani su na ulicama. Doduše djed Buzafer, revolucionar starog kova, sjedi u svom stanu. Dosta je njemu parada i kiča. Jedino o čemu još mašta je da se smjesti u starački dom u Titluši Donjoj, za koji je davno predao prijavu i čeka da se oslobodi mjesto.

- Hajde, stari, znaš da je red da se ove godine jednom okupaš. – rekla mu je njegova kćerka Bonisena Tipfelerić, sekretarica u opštini i zidarka kad se za to ukaže potreba, izvan radnog vremena ili kad je na bolovanju, podrazumijeva se – Eno podgrijala sam vodu na šporetu i nasula u kadu. Nemoj da se ohladi.
- Dobro, dobro... Ne moraš odmah rondati. – odgovori Buzafer – Jedne godine preskočiš i odmah te opominju. – promrlja.
- Odoh s djecom van da dočekamo štafetu. – nastavi Bonisena, a zatim podignu ton pa reče – Hajde, Metalik, djedu treba kupatilo! Neću te čekati! Subimire, dosta je bilo igrica! Gasi to!
- Stižem, mama. Samo malo. – javi se Metalik iznutra – Samo da...
- Metalik, nemoj da opet nađem one časopise, znaš ti koje. – prekinu ga Bonisena – Hajde!
- Dobro, mama. Samo još ovaj nivo. – javi se Subimir iz dječje sobe.
- Ama gasi to, kad sam rekla! – dreknu Bonisena.

Metalik, dječačić od nekih desetak godina, inače učenik 4. razreda OŠ „Iro Pucar - Stari“, uskoro izađe, a nedugo potom namrštena lica i njegov dvije godine stariji brat Subimir, učenik 6. razreda iste škole. Sve troje izađoše van, a Buzafer brže bolje ubaci kasetu u video player, jer su se na svim programima (na oba) vrtile scene svečanosti s ulica Titlovaca, što ga nimalo nije zanimalo. Na omotu je pisalo „Incredible sex adventures of Robin Prangija“

- Pa da... Dok drugi je*u, ti se Buzafere kupaj. – promrmlja Buzafer sam sebi.

Ali vratimo se na ulice Titlovaca. S razglasa je grmilo:

Godine su prošle pune mukaaa.
Linčovasmo za slobodu niiijemo.
Ali s pjesmom umjesto jauuukaaa.
Druže Mando, mi ti se kunemoooooo.
Druže Mando, mi ti se kunemooo...

Bio je to glas Hogara Pavarotića, vodoinstalatera i pjevača u kafani kod Ire, koji je obično nastupao i u ovakvim prilikama.

- Čepići za uši! Čepići za uši! Navali, narode! – iz sveg glasa se sa svog štanda derao Danilo Tapkarić, lokalni švercer devizama i prodavač svega i svačega. – Još malo pa nestalo! Čepići za uši! Imamo svega! Maraka, dolara, gaća, čarapa, uložaka, kondoma... Imamo svega, od igle do lokomotive.
- Mama, mama... Mogu li dobiti dva titlira da kupim... – reče Metalik.
- Da, mama... I meni trebaju dva titlira... – skoro istovremeno reče Subimir.
- Jok. Zaboravite. – prekinu ih Bonisena – Znate da sam morala platiti komšinici Ljubi ono staklo što ste kobajagi razbili loptom, a zapravo ste virili dok se kupa, pa se Metalik okliznuo. Dobro je da ga nije oborila na godinu. Sad trpite.
- Daj dva para! – reče Dr Iso Potkoljenica, šef hirurgije u titlovačkoj bolnici i vlasnik mesnice „Satara“.
- Termo ili obične? – reče Danilo
- Kakve termo, bolan? – uzvrati doktor - Ne treba mi da grijem uši, nego samo da ne čujem ovog. Fino pjeva, ali ga je... Ma znaš...
- A to! – odahnu Danilo – Ja mislio čarape. Izvoli.
- Danilo, svrati poslije na pitu. – kroz prozor iza njega proviri Ljuba Osmić s viklerima na glavi, učiteljica i vječita udavača, koja se, jasno, nikad nije udavala. – Napravila sam krompirušu i zeljanicu, a ima i jogurta. Odoh sad vidjeti šta ima na trgu, pa se vidimo. – namignu mu i zatvori prozor.

Malo dalje, na glavnom trgu u Titlovcima, Eden Metlovski i Klen Kontejnerić, radnici gradske čistoće, zadovoljno su posmatrali sve oko sebe.
- Vala smo ga upicanili. Jelde? – reče Klen. – Sve se blista.
- Šta kažeš? Ništa te ne čujem od ovog... – upita Eden.
- Rekoh, jesmo sredili grad, ha? – reče glasnije Klen.
- Misliš, jesi ga sredio Edene? – odgovori Eden - Ko je svu noć rintao dok si ti bio kod one svoje?
- Dobro, nisam baš svu noć. – trznu se Klen – Samo dva sata. I ja sam nešto radio. Istresao sam sve kante. Pokupio papire. Šta ćeš više?
- Jen, dva, jen, dva... Čujemo li se? – prekinu ih glas Zrinke Fildžanokretalić, spikerice na radio Titlovcima i širom Republike poznate vračare, naime poznate jer ponedjeljkom u pola cijene gleda u grah, koja je vodila program – Jen, dva...
- Dobro je, možeš početi. – došapnu joj Hogar, pa siđe s bine.
- Drugarice i drugovi, poštovani građani Titlovaca – nastavi Zrinka – sada će nam se obratiti naša voljena gradonačelnica Ana Korumpirić. Izvolite, gradonačelnice.
- Hvala. – reče Ana – Poštovani moji sugrađani, okupili smo se ovdje da obilježimo ovaj značajan dan, najveći praznik sinova i kćeri naše domovine, Dan Republike. Znate da nam danas dolazi i Štafeta moodosti u znak sjećanja na našeg utemeljitelja druga Mandu. Ove godine je donosi naš istaknuti sportista Tihi Trčkaralo, prvak Titlovačke Republike u pišu udalj i sprintu na 100 metara bez mooda. Molim vas da ga dočekamo aplauzom.

I kao da mu je neko dao znak (a možda i jeste), Tihi Trčkaralo se lagano trčeći ukazao iza krivine koju čini glavna titlovačka ulica, Ulica maršala Mande, noseći u ruci neobičnu palicu, koja je sa strane imala dva neobična okrugla dodatka. Neke je to podsjetilo na... Dobro, nećemo sad o tome. Praćen aplauzima okupljenih dotrčao je do bine na trgu, a zatim se popeo na nju. Te se primaknuvši mikrofonu obratio Ani.

- Drugarice gradonačelnice, predajem vam ovu štafetu moodosti, simbol naše Republike, koji nosimo u znak sjećanja na našeg najvećeg sina, druga Mandu. Čuvajte je i pazite noćas, a sutra već nastavlja svoj put širom naše domovine.

Nakon što su se izljubili i postavili štafetu na počasno mjesto, slavlje se nastavilo na ulicama Titlovaca. Bilo je tu svega i svačega. Jela, pića, gutača vatre, trbušnih plesačica i raznoraznih čuda. Čak se i Buzafer okupao i u kućnom ogrtaču izašao van, jer je sad nastupio njemu zanimljiviji dio (u se, na se i poda se). Jedino su Eden i Klen sve posmatrali s podozrenjem, jer je poslije valjalo sve opet počistiti.

- Jen, dva, jen, dva... – začuo se ponovo glas Zrinke Fildžanokretalić s razglasa – Moli se Hogar Pavarotić da dođe i otpjeva himnu. Moli se Hogar Pavarotić da dođe i otpjeva himnu...
- Aaaa! Ajme! – začuo se glas Ljube Osmić – Ovo su Hogarove roza tange. Sigurna sam. Baš sam mu ih juče... eh... prala. Pogledajte, sasvim su krvave. Mora da mu se nešto dogodilo.

I nastade potraga za Hogarom.
- Idem pregledati sve kontejnere. – reče Klen.
- Ja ću kante za smeće. – reče Eden.
- Mama, mama... – reče Metalik – Je li ono nos čika Hogara?
- Jeste, mama... – reče Subimir – Sjećam se kad je dolazio...
- Stari, vodi ih kući, molim te. – prekinu ga Bonisena, obrativši se Buzaferu. – Ja moram ostati po službenoj dužnosti.
- Hajde, klinci. - reče Buzafer – Nas trojicu samo ćuškaju.
- Metalik, Metalik, na go*no si nalik... – zadirkivao je Subimir Metalika usput.
- A tebi su velike uši i mali ti je. – uzvrati Metalik.
- Dobro je, djeco. Ne svađajte se. – Smirivao je Buzafer djecu, koja nisu puno uzbijala šta stari govori.

No, vratimo se na mjesto zločina.

- Po količini krvi, rekao bih da je to sve što je ostalo od njega. – reče Dr Iso Potkoljenica – Doduše, ovo nije nos, nego... Hm... Kakva je ovo dlaka? Rekao bih lupus vulgaris. Imamo vukodlaka među nama.

12. igrača -  od toga: 8 seljana, 1 vidovnjak, 1 izdajnik i 2 vukodlaka

Rok za glasanje: 22:45 (fiksno - već je uračunato onih 15 minuta, da ne bude zabune)

Ažurirao baho - 22.Ožujak/Mar.2019 u 22:24

Odgovori	Stranica 12 3 19 >