Svečano je u Titlovcima. Na svim vidnim mjestima su izvješene zastave. A zašto i ne bi bilo, jer danas je praznik? Jedan od najvećih praznika Titlovačke Republike, njen rođendan, tj. Dan Republike. Njen 8. rođendan. Ali ne samo to, na ovaj dan kroz Titlovce prolazi i štafeta.

Svi Titlovčani su na ulicama. Doduše djed Buzafer, revolucionar starog kova, sjedi u svom stanu. Dosta je njemu parada i kiča. Jedino o čemu još mašta je da se smjesti u starački dom u Titluši Donjoj, za koji je davno predao prijavu i čeka da se oslobodi mjesto.

- Hajde, stari, znaš da je red da se ove godine jednom okupaš. – rekla mu je njegova kćerka Bonisena Tipfelerić, sekretarica u opštini i zidarka kad se za to ukaže potreba, izvan radnog vremena ili kad je na bolovanju, podrazumijeva se – Eno podgrijala sam vodu na šporetu i nasula u kadu. Nemoj da se ohladi.

- Dobro, dobro... Ne moraš odmah rondati. – odgovori Buzafer – Jedne godine preskočiš i odmah te opominju. – promrlja.

- Odoh s djecom van da dočekamo štafetu. – nastavi Bonisena, a zatim podignu ton pa reče – Hajde, Metalik, djedu treba kupatilo! Neću te čekati! Subimire, dosta je bilo igrica! Gasi to!

- Stižem, mama. Samo malo. – javi se Metalik iznutra – Samo da...

- Metalik, nemoj da opet nađem one časopise, znaš ti koje. – prekinu ga Bonisena – Hajde!

- Dobro, mama. Samo još ovaj nivo. – javi se Subimir iz dječje sobe.

- Ama gasi to, kad sam rekla! – dreknu Bonisena.

Metalik, dječačić od nekih desetak godina, inače učenik 4. razreda OŠ „Iro Pucar - Stari“, uskoro izađe, a nedugo potom namrštena lica i njegov dvije godine stariji brat Subimir, učenik 6. razreda iste škole. Sve troje izađoše van, a Buzafer brže bolje ubaci kasetu u video player, jer su se na svim programima (na oba) vrtile scene svečanosti s ulica Titlovaca, što ga nimalo nije zanimalo. Na omotu je pisalo „Incredible sex adventures of Robin Prangija“

- Pa da... Dok drugi je*u, ti se Buzafere kupaj. – promrmlja Buzafer sam sebi.

Ali vratimo se na ulice Titlovaca. S razglasa je grmilo:

Bio je to glas Hogara Pavarotića, vodoinstalatera i pjevača u kafani kod Ire, koji je obično nastupao i u ovakvim prilikama.

- Čepići za uši! Čepići za uši! Navali, narode! – iz sveg glasa se sa svog štanda derao Danilo Tapkarić, lokalni švercer devizama i prodavač svega i svačega. – Još malo pa nestalo! Čepići za uši! Imamo svega! Maraka, dolara, gaća, čarapa, uložaka, kondoma... Imamo svega, od igle do lokomotive.

- Mama, mama... Mogu li dobiti dva titlira da kupim... – reče Metalik.

- Da, mama... I meni trebaju dva titlira... – skoro istovremeno reče Subimir.

- Jok. Zaboravite. – prekinu ih Bonisena – Znate da sam morala platiti komšinici Ljubi ono staklo što ste kobajagi razbili loptom, a zapravo ste virili dok se kupa, pa se Metalik okliznuo. Dobro je da ga nije oborila na godinu. Sad trpite.

- Daj dva para! – reče Dr Iso Potkoljenica, šef hirurgije u titlovačkoj bolnici i vlasnik mesnice „Satara“.

- Termo ili obične? – reče Danilo

- Kakve termo, bolan? – uzvrati doktor - Ne treba mi da grijem uši, nego samo da ne čujem ovog. Fino pjeva, ali ga je... Ma znaš...

- A to! – odahnu Danilo – Ja mislio čarape. Izvoli.

- Danilo, svrati poslije na pitu. – kroz prozor iza njega proviri Ljuba Osmić s viklerima na glavi, učiteljica i vječita udavača, koja se, jasno, nikad nije udavala. – Napravila sam krompirušu i zeljanicu, a ima i jogurta. Odoh sad vidjeti šta ima na trgu, pa se vidimo. – namignu mu i zatvori prozor.

Malo dalje, na glavnom trgu u Titlovcima, Eden Metlovski i Klen Kontejnerić, radnici gradske čistoće, zadovoljno su posmatrali sve oko sebe.

- Vala smo ga upicanili. Jelde? – reče Klen. – Sve se blista.

- Šta kažeš? Ništa te ne čujem od ovog... – upita Eden.

- Rekoh, jesmo sredili grad, ha? – reče glasnije Klen.

- Misliš, jesi ga sredio Edene? – odgovori Eden - Ko je svu noć rintao dok si ti bio kod one svoje?

- Dobro, nisam baš svu noć. – trznu se Klen – Samo dva sata. I ja sam nešto radio. Istresao sam sve kante. Pokupio papire. Šta ćeš više?

- Jen, dva, jen, dva... Čujemo li se? – prekinu ih glas Zrinke Fildžanokretalić, spikerice na radio Titlovcima i širom Republike poznate vračare, naime poznate jer ponedjeljkom u pola cijene gleda u grah, koja je vodila program – Jen, dva...

- Dobro je, možeš početi. – došapnu joj Hogar, pa siđe s bine.

- Drugarice i drugovi, poštovani građani Titlovaca – nastavi Zrinka – sada će nam se obratiti naša voljena gradonačelnica Ana Korumpirić. Izvolite, gradonačelnice.

- Hvala. – reče Ana – Poštovani moji sugrađani, okupili smo se ovdje da obilježimo ovaj značajan dan, najveći praznik sinova i kćeri naše domovine, Dan Republike. Znate da nam danas dolazi i Štafeta moodosti u znak sjećanja na našeg utemeljitelja druga Mandu. Ove godine je donosi naš istaknuti sportista Tihi Trčkaralo, prvak Titlovačke Republike u pišu udalj i sprintu na 100 metara bez mooda. Molim vas da ga dočekamo aplauzom.

I kao da mu je neko dao znak (a možda i jeste), Tihi Trčkaralo se lagano trčeći ukazao iza krivine koju čini glavna titlovačka ulica, Ulica maršala Mande, noseći u ruci neobičnu palicu, koja je sa strane imala dva neobična okrugla dodatka. Neke je to podsjetilo na... Dobro, nećemo sad o tome. Praćen aplauzima okupljenih dotrčao je do bine na trgu, a zatim se popeo na nju. Te se primaknuvši mikrofonu obratio Ani.

- Drugarice gradonačelnice, predajem vam ovu štafetu moodosti, simbol naše Republike, koji nosimo u znak sjećanja na našeg najvećeg sina, druga Mandu. Čuvajte je i pazite noćas, a sutra već nastavlja svoj put širom naše domovine.

Nakon što su se izljubili i postavili štafetu na počasno mjesto, slavlje se nastavilo na ulicama Titlovaca. Bilo je tu svega i svačega. Jela, pića, gutača vatre, trbušnih plesačica i raznoraznih čuda. Čak se i Buzafer okupao i u kućnom ogrtaču izašao van, jer je sad nastupio njemu zanimljiviji dio (u se, na se i poda se). Jedino su Eden i Klen sve posmatrali s podozrenjem, jer je poslije valjalo sve opet počistiti.

- Jen, dva, jen, dva... – začuo se ponovo glas Zrinke Fildžanokretalić s razglasa – Moli se Hogar Pavarotić da dođe i otpjeva himnu. Moli se Hogar Pavarotić da dođe i otpjeva himnu...

- Aaaa! Ajme! – začuo se glas Ljube Osmić – Ovo su Hogarove roza tange. Sigurna sam. Baš sam mu ih juče... eh... prala. Pogledajte, sasvim su krvave. Mora da mu se nešto dogodilo.

I nastade potraga za Hogarom.

- Idem pregledati sve kontejnere. – reče Klen.

- Ja ću kante za smeće. – reče Eden.

- Mama, mama... – reče Metalik – Je li ono nos čika Hogara?

- Jeste, mama... – reče Subimir – Sjećam se kad je dolazio...

- Stari, vodi ih kući, molim te. – prekinu ga Bonisena, obrativši se Buzaferu. – Ja moram ostati po službenoj dužnosti.

- Hajde, klinci. - reče Buzafer – Nas trojicu samo ćuškaju.

- Metalik, Metalik, na go*no si nalik... – zadirkivao je Subimir Metalika usput.

- A tebi su velike uši i mali ti je. – uzvrati Metalik.

- Dobro je, djeco. Ne svađajte se. – Smirivao je Buzafer djecu, koja nisu puno uzbijala šta stari govori.

No, vratimo se na mjesto zločina.

- Po količini krvi, rekao bih da je to sve što je ostalo od njega. – reče Dr Iso Potkoljenica – Doduše, ovo nije nos, nego... Hm... Kakva je ovo dlaka? Rekao bih lupus vulgaris. Imamo vukodlaka među nama.

12. igrača -  od toga: 8 seljana, 1 vidovnjak, 1 izdajnik i 2 vukodlaka

Rok za glasanje: 22:45 (fiksno - već je uračunato onih 15 minuta, da ne bude zabune)

djed Buzafer - revolucionar starog kova

Bonisena Tipfelerić - Buzaferova kćerka, sekretarica u opštini i zidarka kad se za to ukaže potreba

Metalik TIpfelerić - Bonisenin sin, učenik 4. razreda OŠ „Iro Pucar - Stari“

Subimir Tipfelerić - Bonisenin sin, učenik 6. razreda OŠ „Iro Pucar - Stari“

Danilo Tapkarić - lokalni švercer devizama i prodavač svega i svačega

Dr Iso Potkoljenica, šef hirurgije u titlovačkoj bolnici i vlasnik mesnice „Satara“.

Ljuba Osmić - učiteljica i vječita udavača

Eden Metlovski - radnik gradske čistoće 

Klen Kontejnerić - radnik gradske čistoće

Zrinka Fildžanokretalić - spikerica na radio Titlovcima i širom Republike poznata vračara

Ana Korumpirić - gradonačelnica

Tihi Trčkaralo - prvak Titlovačke Republike u pišu udalj i sprintu na 100 metara bez mooda. 

uvodna žrtva:

Hogar Pavarotić - vodoinstalater i pjevač u kafani kod Ire

credits:

gazda Iro

Iro Pucar Stari - revolicionar po kojem škola nosi ime

Robin Prangija - porno glumac

Maršal Manda - utemeljitelj Titlovačke Republike

gazda Iro

Uloge stižu uskoro... 

Što reći osim: "Bilo je časno živjeti s drugom Mandom."

Iro Pucar Stari je Đuro Pucar Stari... 

Nadam se samo da nisam pretjerao i da se niko ne ljuti... 

Nisam išao u nikakvu školu s takvim nazivom... Prosto mi bilo zgodno da upotriyebim Đuru Pucara Starog... Po njemu je jedno vrijeme Novi Travnik nosio ime - Pucarevo. 

Ne znam hoće li biti kakvih pojavljivanja... Vidjet ćemo... 

Tihi, šta se praviš važan kad te Baho ubaci u priču. 

Vid' ovo, ništa fikcija. Bilo jednom... bio mladi sportista...    

 

Ih, znaš mene! 

Znam, zato i kažem.  

A viš ovo bilo '82, a skoro sam isti ost'o. Veruj mi     

Ovo ne mislim da sam postao vukodlak.

Još i da ti poverujemo

Bome ja sam narastao od te '82. 

A ne znam imam li gdje pri ruci neke slike s radnih akcija... '84-'89. (6 komada)... Prva u Bitolju (tačnije na Pelisteru bili smješteni) - ORA "Пат на младост - '84".

 ( da budem precizan, ja sam ovaj što čita na bini)

Pa tu je Toni - ja sam ga spomenuo. U skladu s onom scenom "Joža Bosanac prekida lanac".

silent_passenger piše: Toni Kadetanac prekida lanac. Što reći osim: "Bilo je časno živjeti s drugom Mandom."

Opa, ima još akcijaša?! ORA Morava '79, '80, Derdap '81.

Mada sam na Đerdapu bila bibliotekar, ubedljivo najbolji posao na akciji

Bila je naravno i brigada "Đuro Pucar Stari".

Sećam se i Tončija, on je bio onaj pionir što trčka s kanistrom

A bio sam svukuda... ORB Grmeč, Sanski Most, naravno...

Bitolj, Smederevo, Priština, Maribor, Novi Sad i opet Smederevo...

Bio svašta... prvo mali s kanisterima (vodonoša), a kasnije i komandir čete... Trebao na 7. biti traser (Sutjeska '90. - to je bila zadnja akcijaška godina), ali nisam išao zbog nekih privatnih razloga.

3 udarničke značke... imam plakete za njih, ne znam gdje su mi značke... 

P.S. Ako vidite da me nema vjerovatno gledam tekmu, neka neko slobodno vodi tabelu... 

Onda jeste fora, ja sam taj. 

Al vreme leti...    Samo, nisam držao govor, čitao sam.   

A da fora bude veća, ja nisam imao tu sliku, javio mi kum da su neki klinci postavili sliku na fejsu o selu,

valjda našli u domu kulture.  

Čitalo se nije, zato je i bilo najbolje mesto na akciji. Živela sloboda!

Usput, film je Prekobrojna

Ustaneš rano, radiš nekih 6 sati, uz zezanje i svašta nešto, a onda imaš još čitav dan pred sobom.

Bilo je tu svega, koncerata, obilazaka raznih mjesta... druženja... derneka do jutra...

Nezaboravno iskustvo.

Ne znam da sam ikog impresionirao udarničkom. 

Sjećam se kad smo oko Smedereva kopali neke kanale po okolnim selima. Za vodu valjda, nemam pojma. Mještani su nam jednom prilikom donijeli toliko alkohola da sam se skoro mrtav pijan vratio u naselje. Ili kad nam je jedne večeri svirala Galija, pa onaj crnac (zaboravih ime) završio kod nas u baraci na derneku do jutra.

Plus, nas iz BiH su svugdje posebno dočekivali. "E sad je dobro, stigli Bosanci."...

Najhladnija atmosfera je bila u Mariboru kad smo bili. Al' dobro, to su Slovenci.

Dobra vecer seljani

Prvi je krug, pojma nemam za koga glasati, vidim da ce Klen visiti, pa cu onda i ja glasati za njega.

Sorry Klen, nista osobno, drag si mi, ali posto su seljani vec odlucili...

baho piše: Je l' slučajno neko vidio Dr Potkoljenicu u temi?

Ja sam maloprije citala sto ste pisali, ali nema ni jednog njegovog posta.

Pjevušili su Eden Metlovski i Klen Kontejnerić dok su meli ulice Titlovaca.

- Edene, ako ovako nastavimo, nema šanse da završimo do jutra. – reče Klen – Najbolje da se podijelimo. Šta misliš?

- U pravu si. – odgovori Eden – Ja ću nastaviti Ulicom titlovačke revolucije, a ti idi u Ulicu Tonija Lole Ribara. Može?

- Važi. – odgovori Klen – Onda se susretnemo na Trgu maršala Mande.

I tako se raziđoše nastavivši pjevušiti.

- I radi radiooo... – pjevušio je Klen dalje – Oho! Šta je ovo?

Iz jednog od kontejnera je virila je lutka na napuhivanje. I činilo se da je sasvim u ispravnom stanju.

- Svašta ljudi bacaju. Šteta je da propadne. – reče Klen nagnuvši se u kontejner da je izvadi.

Ali kočnica na kontejneru je popustila i on se pokrenuo. Nakon čega je on završio u unutrašnjosti kontejnera koji je pojurio niz Ulicu Tonija Lole Ribara. Jedno je bilo sigurno, prije Edena će stići do Trga maršala Mande. Međutim, kontejner je svom silinom udario o binu na trgu i tako još jednom Ribar dođe glave jednom Klenu, jednom seljaninu.

Vukodlaci su na redu.

Dr Iso Potkoljenica nije došao da obavi obdukciju, pa je dobio žuti karton...

Većina Titlovčana se okupila na Trgu maršala Mande da vidi šta je bilo s Klenom.

- Šteta, malo je zabušavao, ali je bio dobar kolega. – reče Eden.

- Kakva je to lutka? – reče Buzafer – Vidi, ima i rupe na pravim mjestima. Mogu li to ponijeti kući.

- Stari, ne budali. – reče Bonisena. – Dosta su mi i ona dvojica balavih perverznjaka. Još i ti?

- Nisam, brata mi. – reče Subimir – Dabogda Metaliku sad palo nešto na glavu ako lažem.

- Nek' tebi pada. Digo ti se. – reče Metalik.

- Ma gdje je taj mesar, tj. doktor? – reče gradonačelnica Ana.

- Ko bi ga znao... – odgovori Danilo – Spominjao je da planira praviti kobasice.

- Kobasice. Hm... – primijeti Ljuba.

- Da trknemo časkom do njega i provjerimo? Baš sam u moodu za to. – reče Tihi i ne čekajući odgovor otrča prema mesnici „Satara“.

- Juče sam mu gledala u kašike i vidjela sam neke tmurne oblake. – reče Zrinka.

- Kr... krrrv... nnna vra... vratima.– promuca Tihi, nakon što su ga ostali sustigli kod vrata mesnice.

Kad su ušli unutra pronašli su samo srednji prst desne ruke, koji su kasnije identificirali po otisku. To je sve što je ostalo od Dr-a Potkoljenice, seljanina.

Nije baš bilo najjasnije je li završio u kobasicama, ali je bilo jasno da je to djelo vukodlaka.

Vidovnjak i seljani su na redu.

Btw, neka bude ovaj termin 22:45 do kraja partije, ako se slažete.

Ako je zbog HR... igra u 18:00

Nego pratim manje-više sve, pa mi nije zgodno pred sami kraj pratiti glasanje i smišljati priču.

Kako god tebi odgovara, tako napravi, nadam se da ce se ostali sloziti.

Boni gleda obično svoje očne kapke u to doba i to iznutra... 

Vuk sam kao i proslu , sad je na tebe red. 

Ispravljac14 piše: Ajde Eden odavno nije istrebljen u prvom krugu, a uvek nam posle krene kad se to desi

Kažu da se s onog sveta bolje vidi. Valjda je Eden odozgo još zeleniji