106. Otimači prazne flaše

Naravno, ne bi to bilo razlog za nervozu da se ta boca nije nalazila ispred kipa kraljice Cerseilcan, kraljice drevnih Aztitleka. Ako samo na trenutak poremeti ravnotežu, tko zna kakvu zamku će aktivirati.

- Daj više! Imam klaustrofobiju! – požurivao ga je njegov prijatelj Mohamed Klen Salah kojemu je također bilo vruće, ali zbog pretjerane debljine i fizičkih napora.

- Zbilja bi mogao malo ubrzati. – umiješala se sada i kolegica po struci, arheologica Ana Čeprkalić.

Eden opsuje u sebi, a onda brzo zgrabi bocu i zamijeni je s „Nikšićkim“. Već idući tren, začula se grmljavina.

- Bježimo! – viknuo je svojim kolegama probijajući se ispred svih, a Klen i Ana su ga pratili u stopu.

- Caramba! Ovo mucho teško! – žalio se Emilop Buzigenjo, njihov nosač, koji je trčao noseći dva kofera i dva ranca na leđima s odjećom, donjim rubljem, hranom i šminkom.

Za njima se kotrljala ogromna kamena čaša, zamka za sve one koji se taknu o blago kraljice Cerseilcan. Jedan za drugim, uspješno su uskočili u uski hodnik u koji ih kugla nije mogla pratiti. Eden je odahnuo kad je ugledao svjetlost koja je dopirala s ulaza.

- Konačno. – zakukao je Klen gurajući se prvi van – A u tri… - rekao je kad je izašao.

Ubrzo je i ostalima bilo jasno zašto.

- Herr Eden, kakvo ugodno iznenađenje. – cerila se pukovnica Gertruda Bonheim.

Pokraj nje je stajao dr. Subelloq koji je upravo prilazio društvu koje je stajalo s podignutim rukama u zraku (osim Buzigenjo – zbog kofera, naravno) i netremice promatralo pištolj Gestapo agenta Bahtohta i pušaka vojnika Danila Nichtsverstehena i Ise Ichbindubista.

- Ja ću to uzeti. – zgrabio je zlatnu bocu dr. Subelloq i slavodobitno je odnio do pukovnice.

- A sad, dr. Eden…Vi i vaši kolege morat ćete se vratiti natrag u tunel iz kojeg ste došli. – rukom je dala zapovijed pukovnica Bonheim, a Bahtoht i vojnici već su gurali društvo natrag u rupu. Danilo i Iso, na kraju, gurnuli su uz pomoć poluge veliku stijenu pred ulaz i ostavili malu arheološku ekipu doslovno u mraku.

- Ovo je, dakle, kraj. – uzdahnula je Ana.

- Psst! Čujem nešto. – prekinuo ju je Eden.

Zaista, kamen koji je blokirao izlaz počeo se micati.

- Izađite, bljedoliki! – čuli su izvana i odlučili poslušati.

Pred njima je stajala skupina domorodaca.

- To je pleme Inka-Traubisoda. – šapnuo je Klen Edenu.

- Ja sam Metalna Zadnjica, glasnogovornik naše časne poglavice – tu je pokazao na ženu iza sebe – Ljubice Birkin Torbice. Povest ćemo vas u naše selo, a zatim…

U tom trenu nastala je gužva i žamor zbog snažnog zvuka s neba, a onda se prema njima počeo spuštati mali avion. Domoroci su se razbježali na sve strane.

- Ahoj! Ja sam Zrinka Knedlička, pilot i sekretarica g. Jirija Pomerančovníka. Jeste li ga možda vidjeli? Otišao je iz hotela malo prošetati prašumom, ali samo u potkušulji, bermudama i klompama pa malo brinem.

- Nažalost, onda imamo loše vijesti. – prišao joj je Eden – Prije dva dana našli smo napola prožderano tjelo koje odgovara vašem opisu. Čini se neka divlja južnoamerička zvijer. Tigar ili nešto slično. Nego, jeste li možda vidjeli skupinu njemačkih vojnika?

- Da. Zaputili su se prema gradu Titlulcanu. Zašto?

- Biste li nas mogli povesti? Imamo neke neračišćene račune s njima. – ubacio se Klen u razgovor.

- Naravno, ali nemam mjesta za sve…

- Nije problem! Našeg nosača možemo zavezati za rep aviona. Emilio, pazi da ti ne ispadnu torbe dok letimo. – odmah je upozorila Ana Buzigenja.

- Si, senorita!

Uz Buzagenja zavezanog za rep i s torbama i dalje u rukama, a rancima na leđima, ostatak ekipe stisnuo se u kabini, a avion je uzletio.

Domoroci su se polako izvlačili iz grmlja.

- Prokleta metalna ptica! Odnese nam ručak! – bjesnio je Metalna Zadnjica – Ostaju nam samo ostaci onog češkog turista kojeg smo našli.

- Naprotiv, ovo je dobro. – zamislila se Ljubica – Čuo si što kažu: ima ih još. Ako ih sve ulovimo, selo će imati dovoljno zaliha za cijelu zimu. Idemo za njima.

Ljubica je dala znak rukom plemenu, a onda su krenuli prateći trag metalne ptice na nebu.

2 vukodlaka, 1 vidovnjak, 1 izdajnik