252: Seizonsha ari Aka 252: Signal of Life (2008)

Pre svega, brojka 252 iz naslova označava šifru za pomoć preživelima kakve katastrofe, koja se koristi kod mahom zatrpanih/zarobljenih preživelih koji čekaju spasilačke ekipe. Pa, eto ako se nađete nekada u Japanu, svejedno da li ga u tom momentu spopadaju kakvi kaiju džinovski reptili, kornjače, moljci ili cunamiji, orkani i torpeda, nuklearne i ine katastrofe, te ostanete, daleko bilo, zatrpani nekuda, sada znate šifru. Kako smo to rešili, hajmo minimalno i o samom filmu...koji me ubi od dosade, no šta je, tu je. 

Siroti Japan je objektivno fucked up, trusno područje, nažalost često izložen prirodnim nepogodama, te sama takva tema lako pronalazi put do velikog platna. Dakle ovde imamo kakav zemljotres, koji malo po malo, u toku od nekoliko dana izazove i cunami (praćen tajfunom) koji napravi haos po Tokiju...no ovo nije priča koja se odvija na površini, već ispod samog Tokija, konkretnije u metrou u kome je ostalo svega nekoliko preživelih pošto je ogroman talas prošao tunelima i odneo bogtepitakoliko života.

Među preživelima je i jedan bivši pripadnik spasilačke/vatrogasne brigade, njegova gluvonema malecna kći, te jos nekoliko ljudi, dok je na površini brat pomenutog bivšeg spasitelja, narednik dotične brigade...Vremena je sve manje, tunel se urušava, ponegde curi gas, pa je ono što bi trebalo da je goruće pitanje to ima li spasa za naše junake? 

Međutim, uprkos solidnim efektima, solidnim glumcima, uglavnom uverljivoj priči...film mi prosto ne funkcioniše. Dosadan je, predugačak, često previše "in your face" sentimentalan, uz ne uvek ubedljivo pa ni (meni) smisleno ponašanje likova, koji su pa priča za sebe, no da ne navodim primere,najkraće: bili su mi predaleki. Džaba efekata i eventualne realnosti priče ako su likovi i njihovo ponašanje nerealni.

Želeo sam da pogledam kakav japanski film katastrofe upravo jer ih zemljotresi i čuda akaju često pa sam naivno pomislio da imaju pregršt kvalitetnih ideja/priča za ispričati na temu...ovde to nije bio slučaj i tako mi je to. 

I sto puta rekoh, Beograd je rušio kako je ko stigao, ma i kada ne stignu, oni ga poruše za svaki slučaj, nema kamen na kamenu da ostane na duže, kakva Godzila, zemljotresi i Tokio, nije to ništa. No kako mi živimo neprekidnu katastrofu kroz vekove, koji, da prostite, moj, ima da pravimo kakve još katastrofične filmove, i onda, siroti, moramo da se zlopatimo i sa ovako čime.