Titanic (1997)

Ako me u školici čačka neki batica, da ga tužim učitelj'ci?  Pošto ja siroma, ne znam da se nosim sa baticama, pa još takvim, ljutim, pa će policija (od svih zala sveta ) da zalegne za moje dobro, neka hvala 

Ne znam toni, ja sam ovde bio narkoman, alkoholičar (zanemarimo to što drogu probao nisam a alkohol ne pijem) i čitav niz koječega, ko da pamti, ne dao bog da počnem da pišem u nekoj temi, oma smetam, pa dvostruki aršini, pa nešto i u ime tobože humora, budalaštine gde god se tada okretalo.

No hajde makar šta o vražijem Titaniku, ispamovali smo dušu temi. Mada ga ja gledah 5 života iza, i ne znam ko sam tada bio ja a kamoli šta tek taj film. Kako bilo, voleo sam njegovu skupoću, da pršti sve, koštao je više nego sam taj brod, dok je meni, naravno, bila biža ljubavna priča, lepota glumaca, Leo je mojih godina, pa eto, vršnjački, razumeh njegove vodilje, o grudima Winsletice neću, ali imalo se i tu šta slaviti (jašta da je lepa i mila i iznad toga dobra glumičica, grudi pa svuda po Beogradu, nije da me kod žena one baš fasciniraju toliko, tek kažem čega se 'vako bangav sećam ) dok je samo potapanje/utapanje bilo, kako drugo, epsko, kao i sve drugo u tom filmu. Trijumf Hollywooda koji je već godinama putovao ka tom odredištu. Mene pa seća na jednu Jelenu koja je putujući do svoje vikendice, na discmanu slušala Titanic soundtrack, misleći od svih luda na svetu baš na mene, te sam se nosio iluzijama da sam voljen i da će sve biti oki.