Rambo: Last Blood (2019)

  Odgledao sam, nadam se, poslednjeg Staloneovog Ramba koji je opet u svemu naj, naj, naj...Toliko da sam uamlo zaspao u prvom delu filma koji patosiran patetikom do granica izdržljivosti. Stvor nedefinisanih godina, gomila steroidima i ko zna čega još, mesa, Stalone je pored svega rešio da postane deda. Ne biološki, za to je u filmu kasno. I to mu stoji kao piletu gojzerice. Trudio se da bude dobar deka koji komšijsko dete čuva bolje nego svoje, trudio se i trudio i prekardašio. Ono što sledi je tipična škola naive, predvidiva i maltene bez zapleta. Deka je posle dosadne dve trećine filma rutinski odradio posao i na kraju dao omaž samom sebi. Preciznije, filmskom liku koji je poput Rokija najbolji u prvom delu.

  Sam kraj filma koji više liči na vestern je najbolje što sam video od filma koji je dobrim delom sniman u Bugarskoj. Ima u filmu zanimljivih likova koji nisu došli do izražaja. Prvi na spisku je reditelj A.Grinberg koji je debitovao filmom Get the Gringo koji je imao ono što ovaj film nema. Imao je Mel. Gibsona, glumca koji je jedan od onih koji umeju i mogu da isprave sve brljotine koje drugi naprave. Grinberg je pokušao i uspeo da od Bugarske napravi Arizonu i Meksiko, uspeo je da nekako otalja do kraja film u nkojem je Rambo primenio ono što su ameri naučili od Vijetnamaca. Naučili su koliko je važna priprema terena koji je izbušen tunelima. To je neka druga priča.