Shaft (2019)

  Odgledao sam film koji je, po mom mišljenju, jedan od žešćih ovogodišnjih skandala, jeresi itd. Reditelj ovog neuspelog pokušaja od fima je ponudio ne jednog već tri Šafta u istom filmu. Ovaj pokušaj bih uporedio sa kafom, mojim omiljenim napitkom, koji konzumiram u svakoj kofeinskoj varijanti. Prvi Šaft sa Raundtrijem, bioje  poput jake i nezašećerene kafe, drugi sa Džeksonom je bio zašećeren taman koliko treba, dok ovo čudo zvano tri u jedan ni na šta ne liči.

  Prvi Šaft, crni brat, je filmski junak koji je savremenik Crnih pantera i začetnik pravca koji je Spajk Li doveo do perverzije zvane crni rasizam. U ranim i kasnijim radovima dotičnog belac nije mogao da se vidi ni kako prelazi ulicu, dotle je išao dotični. Prvobitni Šaft je bio i ostao cinik koga situacioni humor spašava od svakodnevnih čuda koja preživljava u getu. Sličan recept je primenjen i sa Džeksonom koji je pre neki dan proslavio 71-vi rođendan. Njegova biografija i radna knjižica su priča za sebe, on je bio i ostao dosledan naslednik deke Raundtrija koji se sa njim pojavljuje u filmu. Pojavljuje se i treći koga samo majka i njegovi najdraži vole na filmskom platnu, najmlađi koji je pravo čedo novog milemijuma. Ukratko, neko o kom neću arčiti tastaturu.

  Sve u svemu, ovo čudo nije ni krimić, ni komedija, ovo je ozbiljan promašaj koji su pokušale da izvuku časne starine.