Postcards from London (2018)

“Vreme je da se radi.  Došao sam ovamo tražeći avanturu. Ono što sam našao bilo je prijateljstvo i lepota.  Tuđa lepota . To je možda nekom dovoljno, ali ne i meni.  Želim da stvaram moju lepotu. Mislim da sam spreman za to.”

Gornji citat je svojevrsna poruka autora filma Stiva Maklina  koji bi se mogao prepričati i ovako:

Ovaj film je svojevrsna pošta gej umetnicima koji su stvarali remek dela pre Stiva Maklina.  Posle ovog on će raditi “svoje stvari”.

Glavni junak Džim (Haris Dikinson)  je neka vrsta vodiča kroz umetnost i vreme.

Karavađo, Frensis Bekon, Robert Mapletorp, Derek Džarman, Rajner Verner Fasbinder, Pjer Paolo Pazolini, Gas Van San…  samo  su neka od imena koja se spominju u filmu.

Bar u kome se rent momci skupljaju podseća na kupleraj Ferija iz Fasbinderovog Kerela .  Dok je Fasbinderov kuperaj, iako visoko stilizovan, ipak prostorno definisan, ovaj bar je tek naznaka prostora. U filmu je prostor nedefinisan, apstraktan, ograničen je samo svetlošću.  Slike koje  podsećaju na bar, slike koje podsećaju na ulicu, slike koje bi trebalo da budu  London. Postoje granice između unutra i spolja, ali prostor je neodređen,  kao što je neodređeno i vreme ( u filmu je stalno noć).

Kurve, mornari (Fasbinder),  Karavađo, mornari (Džarman), Stendalov sindrom (Narkolepsija  Gas van San)…

Potrebno je “iskustvo” da bi se film “osetio”.  Ako niste gledali Ajdaho, Edvarda, Kerela ... spisak je dug… pročitali, videli …  mnogo toga će ostati neprepoznato.