Guai guai guai guaiwu! (2017)

Atipičan i kao "tinejdžerski film" o košmaru prolaska kroz te godine i društvo, atipičan i kao "monster movie", gde ljudi, pa, deca zapravo bivaju gore zveri od čudovišta iz naslova, Nisam mogao da se odvojim od filma iako, nažalost, nije sve tu sjajno, moglo je ozbiljnije, ima tu nesklada gde je, istina tek za moj ukus, gas dodavan ne ponekoj nepotrebnoj strani a olako se prelazilo preko dramaturškog blaga. Stvar je u tonu filma, koji, opet, po meni tek, da je pogođen, imali bismo pravi dragulj, no i ovakav kakav je, uspeo je da mi se dopadne.

Pod presijom, valjda, nastaju dijamanti. A jbg, šta da se radi, dog eat dog je svuda, neko se izbori, neko bukvalno strada, treći se pa osakate za čitav život, teška i komplikovana tema je sve to. Valjalo bi da su uvek prioritet budne oči vaspitača, roditelja, socijalnih službi, svega i svakoga da se makar ublaži svo to iživljavanje, zloba i ko zna kakva sve patalogija usput. Ne sviđa mi se ideja upornog ispisivanja, i ta deca na drugoj strani pesnice su tek nesretna, osakaćena ovim ili onim, ne može se ni odmah van sa njima a opet nekada se ne može ni pomoći, ni kazniti a da to bude efektno, muke svima, šta znam, još jedan deo nakaznosti prirode. Kompleksan problem, definitivno za mudrije od mene. 

Ruku na srce, zbilja sam iz sasvim pete priče, bome sam dolazio kući zdravo krvav, pa i danas jedva vidim na levo oko, šaka mi je sjebana, imam rupe na telu gde ih ne bi trebalo biti () i da je makar sve od pesnica, ali ipak nije bilo odveć tih scenarija, da me neko zlostavlja u školi i štajaznam, uz sve razbijene surle moje (nemam sliku iz detinjstva maltene a da mi nije surla otečena, crvena itd na njoj  surla je nos, dabome, da ne bude zabune). Jedared je moja drugarica upala u moj stan, dotrčala iz škole uprkos nastavi, da kaže mom ocu "Dejanu izbili oko!"  a ono, jesam bio kao Roki, zatvoreno mi je bilo oko, no ostalo je, kakvo-takvo  Hoću da kažem tek ono, neka izlizano, no ipak istinito "dečaci će uvek biti dečaci".  Mada, naravno, itekako razumem da ima daleko grđih iskustava i daleko drugačije doživljenih, ja sam bitanga ionako, najmanje me plaši fizički bol, nasilje, ima i gorih stvari u životu, tek mi je uvek žao patnje dece u ma kojem smislu.