Goyôkin (1969)

Provincijski klan u službi Tokugawa šogunata, zbog silnih dugova, vrši otimačinu šogunovog zlata, nasukavši brod na greben, i potom vrši masakar nad lokalnim ribarima da se zločin ne bi otkrio. Pošteni samuraj Mogobei (odlični i neizbežni Tatsuya Nakadai) , iako veran klanu i svom prijatelju koji ga vodi, odlazi u samoizolaciju na više godina, gonjen krivicom i kajanjem zbog umešanosti u zlocin. Igrom slučaja saznaje da se zloglasni klan sprema za još jednu pljačku po kojoj će uslediti klanica nevinih i Mogobei odlučuje da povratkom u svoj zavičaj spreči zločine i stradanje, sa željom da povrati izgubljenu čast. Mogobei će pred sobom imati brojne neprijatelje oličene u krvoločnim samurajima odanim svom zločinačkom klanu, ali i nekoliko saveznika u vidu lutajuće kockarke i prevaranta Orihe, koja je jedina preživela prvobitni masakr, kao i u misterioznom roninu koji skita tim krajevima, navodno sa ciljem da dođe do novca. 

Film je prelepo slikan i potpomognut sjajnim zvucnim efektima gradi sumornu i napetu atmosferu gotovo tokom čitavog svog trajanja. Belina snega, graktanje vrana, huk vetra, kaljuga, oronule straćare, olujne ledene kiše čine savrsen milje predstojećeg obračuna Mogobeia sa podmuklim klanom i svojim prijateljem. Pri svemu me je i Ruriko Asaoka sve vreme i glasom pa i likom podsećala na Oliveru Katarinu, i sve sam čekao da u svom tom blatu i sivilu začujem i “Đelem, đelem” ali to se, eto, ipak nije desilo, no soundtrack Goyokin-a je podjednako sjajan, za njega je zaslužan Morricone japanskog filma, Masaru Sato. A i sam film uz sumorne lokacije i muziku ima šmek spagetti westerna, sa grešnim i okrvavljenim likovima, bez mnogo pozitivaca, no ovde ipak sa temom časti unutar tih melanholičnih kulisa. Hideo Gosha u svom (meni) najboljem izdanju. 

Preporuka.