Provincijski klan u službi Tokugawa šogunata, zbog silnih dugova, vrši otimačinušogunovog zlata, nasukavši brod na greben, i potom vrši masakar nad lokalnim ribarima da se zločinne bi otkrio. Pošteni samuraj Mogobei (odlični i neizbežni Tatsuya Nakadai) , iako veran klanu i svom prijatelju koji ga vodi,odlazi u samoizolaciju na više godina, gonjen krivicom i kajanjem zbog umešanosti u zlocin. Igrom slučaja saznaje da se zloglasni klan spremaza još jednu pljačku po kojoj će uslediti klanica nevinih i Mogobei odlučuje da povratkom u svoj zavičajspreči zločine i stradanje, sa željom da povrati izgubljenu čast.Mogobei će pred sobom imati brojne neprijatelje oličene u krvoločnim samurajima odanim svom zločinačkomklanu, ali i nekoliko saveznika u vidu lutajuće kockarke i prevaranta Orihe, koja je jedina preživela prvobitnimasakr, kao i u misterioznom roninu koji skita tim krajevima, navodno sa ciljem da dođe do novca. 

Film je prelepo slikan i potpomognut sjajnim zvucnim efektima gradi sumornu i napetu atmosferu gotovo tokomčitavog svog trajanja. Belina snega, graktanje vrana, huk vetra, kaljuga, oronule straćare, olujne ledene kišečine savrsen milje predstojećeg obračuna Mogobeia sa podmuklim klanom i svojim prijateljem. Pri svemu me je i Ruriko Asaokasve vreme i glasom pa i likom podsećala na Oliveru Katarinu, i sve sam čekao da u svom tom blatu i siviluzačujem i “Đelem, đelem” ali to se, eto, ipak nije desilo, no soundtrack Goyokin-a je podjednako sjajan,za njega je zaslužan Morricone japanskog filma, Masaru Sato. A i sam film uz sumorne lokacije i muziku imašmek spagetti westerna, sa grešnim i okrvavljenim likovima, bez mnogo pozitivaca, no ovde ipak sa temom časti unutartih melanholičnih kulisa. Hideo Gosha u svom (meni) najboljem izdanju. 

Preporuka.