Inception (2010)

Inception sam pogledao još letos u bioskopu, ali sam sa konačnim komentarom sačekao dok se pojavio na videu, jer mene veliko platno uvek opčini pa sam u stanju i najgorem smeću da progledam kroz prste.

Inception je najbolji Nolanov film još od Mementa. To ne mora ništa da znači jer Nolan nema naročito impresivan opus. Inception je upao da popuni rupu angažovanog “ozbiljnog” sf-a koji je falio ove sezone i ta ozbiljnost je i najveća vrlina i najveći problem filma. Nolanu je ta težnja da pravi filmove kao smrtno ozbiljna dela iako su sami materijali infantilni, postala deo stila, tj. Nolan se načinom izrade trudi da svojim filmovima pripiše svojstva koja oni nemaju, tako smo dobili The Dark Knight koji ispada “hilarious” baš zato što se previše trudi da bude “dark”. Slično je i sa Inception, priča koja se odvija u snovima i podsnovima, propuštena kroz Nolanov rukopis, je naizgled vrlo potentna u simboličnom ili alegorijskom tumačenju; istina je da u Inception nema ništa od toga.

U Inception ne ostaje nijedan intrigantan segment, u smislu da je sad mašti gledalaca prepušteno da sami protumače ono što nije direktno prikazano. Naprotiv, sve je sažvakano, servirano, spremno za konzumaciju. Ovde ne mislim na eventualne logičke nedoslednosti (kojih ima u svakom filmu) ili rupe u fabuli, niti bi sam Nolan želeo da mu se diskusija o filmu svede na to da li je Cobb sve sanjao. Da malo pojasnim. Nolan je pažnju na sebe skrenuo Mementom gde je pokazao da jedna naizgled klišeizirana priča korišćenjem fragmentarne strukture i obrnutog pripovedanja može da se izrodi u moćan triler. Ali svi njegovi potonji filmovi su izrazito pravolinijski, prosti za praćenje i eventualna odstupanja su samo digresije a ne deo pripovedačkog postupka. I onda naiđe Inception koji je dušu dao za poigravanje formom i učitavanje podteksta, a Nolan ga snimi tako linearno, tako “objašnjeno”, “nacrtano” da gledaocima ne preostaje nijedna (značenjska) dilema. Nekada su žanrovski filmovi prevashodno snimani kao zabava i nisu se previše upuštali u objašnjavanja već su tumačenja i učitavanja ostajala publici, prosto se nisu trudili da nešto kažu. A Inception (i uopšte novi talas sf-a) se iz petnih žila trudi da bude jako pametan, a to nije, i tu ta pretencioznost najviše smeta. Nije ovde stvar u tome što je film prazan, nego što se se prikazuje kao jako bistar. Spolja gladac, a iznutra jadac.

Ali kad se ta nametljivost ostavi po strani, Inception je više nego dobar film. Ima zaista zavodljivu ljušturu. Prvo, nije se upustio u trend prebacivanja u 3D gde bi se insistiralo na dubini kadrova, ili ne daj bože, naknadnom prebacivanju u 3D, što bi dovelo do poluproizvoda (Clash of The Titans) .

Dalje, Nolan je okupio izuzetnu ekipu, pre svih njegov stalni saradnik DP Wally Pfister, i autor muzike Hans Zimmer koji je možda dao i najefektniji skor u dosadašnjoj karijeri.

Možda se nekome ne sviđa DiCaprio ali on redovno snima sa najznačajnijim autorima, od Camerona do Scorcesea i Nolana, pa ako je njima dobar… Na kraju glumci samo glume u filmovima, neki drugi ljudi su tu bitniji.

Ali za mene su otkrovenje Tom Hardy i posebno Joseph Gordon-Levitt koji u pravom underplayu krade svaku scenu u kojoj se pojavi, ako neko ne zna kako da se sa što manje ekspresije, kreveljenja i balavljenja dočara lik nek pogleda ovog glumca.

Nolan dobro vodi film, kad jednom vožnja krene, film drži pažnju. Akcija se kreće od maestralne matriksolike scene u hotelu, potcrtane Zimmerovim “glasnim” skorom, do traljavo snimljenog okršaja na tvrđavi gde se vidi da Nolan nije izvorno akcioni reditelj tj. da se u eksterijerima ne snalazi baš najbolje; bolje da je angažovao nekog  second unit reditelja.

Eto, izložio sam što sam imao, uglavnom nepovezano, nejasno i maglovito, no uvek mogu da se ubijem i tako probudim iz ovog limba raspisanosti.

  Ovde san nije nekontrolisano polje fantazmagorične iskrenosti nego suvo sredstvo kapitalističke rasprodaje sreće. One realne, naravno, jer snovi ovde služe samo za povratak u tu istu realnost, koje opet ima samo na filmu U tom smislu je di Kaprio (nekako neprirodno oglavatio) isto što i prosečni Amerikanac pred TV ekranom, a borba za život isto što i borba za daljinski upravljač. Sanjati ženu 100 puta goru od onakve kakva je i tako lečiti komplekse, to je uteha za infantilnu potrebu za uvek dovoljno koka-kole, sendviča i real-time-wired-wannabe ušuškanost u ono što je tako lako nazvati istinom, samo ako znaš da je negde loše kao u snu. Ta perverzna inverzija života u privilegovanu sigurnost pukog postojanja (inače najveća podvala Holivuda uopšte), u filmu je maskirana primitivnim svođenjem čovekove podsvesti na nekakve spratove i limbove. (sic!) Limb je rimokatoličko čistilište, ovde nekakav bonus, rezervna smrt, kao u video igri. Nekako podcenjen film Dreamcatcher (2003) Loresa Kesdena, koji mi je pao na pamet, je imao više obzira prema ljudskoj podsvesti nego ova haj-tek papazjanija.

  Da ne ostane samo slikovnica, film nam podmeće ideju o dobrom sinu kapitalisti, od oca zlog kapitaliste, koji sve plačući jedva čeka da svet učini boljim.

  Dok ga gledaju svetlucave oči naših anđela od junaka...

  Mora da se Fric Lang sa Metropolisom prevrće u grobu ako može da vidi kako se Holivud od fabrike snova pretvara u NATO i MMF našminkanu pešadiju...

  Lično filmu ne pridajem nikakvu važnost, ali zbog dobrog, pristojnog i pametnog sveta koji ga je ishvalio, svima preporučujem da ga pogledaju.

Veruj mi da sad ne bih umeo da prepričam film koji sam noćas gledao i da prebrojim nivoe i limbove  Od onog buđenja u vozu mi se učinilo da ću prateći narativni tok izgubiti oslonac i da od kuglice neću videti ni fliper ni onog ko prodaje žetone... Zato sam ga gledao kao "izvrnutu čarapu", više ga poredeći sa filmovima na koje me je podsetio nego što sam se trudio da varim tu furioznu igru dizajna i psihologije. 

E, onda ti ostane gorak ukus i utisak o filmu kao o nosaču aviona. Priznajem da u neku ruku nije fer ovako gledati filmove, ali eto...

Fliper mi je tiltovao, ali je Nebojša odlično titlovao