Satantango (1994)

Satantango (1994)

SATANTANGO; Sedamočasovno razmišnjanje o dosadi, propasti i bedi

By JANET MASLIN Published: October 8, 1994

Hrabre duše u pubici u sutrašnjoj rasprodatoj predstavi  "Satantango" imaće dovoljno mogućnosti da razmisle o smislu sedmočasovnog  trajanja filma. Da li je to deklaracija genijalnosti, ili jednostavno znači drobljenje gledalaca do potčinjavanja? Da li misli podstaknute ovim beskompromisno dugačkim filmom potpuno zauzimaju sav zamišljeni prostor koji im je dat? Da li je vreme nekako izmenjeno kad je, zahvaljujući hipnotičkim efektima oslobađajuće  uspavljuće režije, vreme prisiljeno da stoji gotovo mirno?

"Satantango,"  sumoran, impozantan  kinematografski eksperiment gdina Tara, ponekad zadovoljava velika očekivanja, ali njegova neujednačenost dozvoljava mnogim pitanjima da dopuze. Krećući se tempom koji bi odgovarao glečeru, gdin Tar razmišlja o grupi srditih lica, bednih likova čiji je poljoprivredni kolektiv zapao u propadanje, i koji sudeluju u očajničkim oblicima šikaniranja kao načinu poricanja njihovog neuspeha.

Na ovom udaljenom, neimenovanom salašu i u obližnjem gradu, likovi varaju, izdaju i špijuniraju jedni druge. Oni se takođe pripremaju da budu preseljeni kad njihov život u komuni dođe do kraja. "Nemojte me smatrati oslobodiocem," kaže jedan od njih, sažimajući preovlađujući duh utučenosti. "Gledajte me kao tužnog islednika koji istražuje zašto je sve ovako užasno kao što jeste."

Zasnovan na romanu  Lasla Kražnahorkaja, mađarski film "Satantango" bio je slučajno pogrešno okarakterisan u najavi Nju Jorškog filmskog festivala kao definitivan iskaz o smrti komunizma. On predviđa kataklizmu, ali roman je objavljen 1985. godine. Činjenica je da se on ne može smatrati kao definitivan iskaz o smrti ičega, pošto on deluje na nivou paralizujuće bede i nejasnog nagoveštavanja. U ogololej, trošnoj, blatnjavoj scenografiji, gdin Tar predstavlja mikorokosmički pogled socijalnog i spiritulanog kolapsa.

Događaja u  "Satantangu" je nekoliko, neki se ponavljaju u različito vreme i na različitim mestima i sa različitih tački gledanja. Usporavanjem i manipulisanjem ovih pojavljivanja dok se ne čini da su se proširila, gdin Tar stvara stanje nalik transu, dostižući ono što je jedan od mađarskih kritičara nazvao "meditacija kroz ružnoću." Kako ovaj kritičar, Andraš Balint Kovač, objašnjava ovo: " 'Satantango' ne traje dugo zato što režiser želi da nam kaže ili pokaže jako mnogo. Tar želi da kaže veoma malo i pokaže veoma malo. Ali on želi da vidimo i razumemo ono što on govori i prikazuje baš onakvo kakvo ono upravo jeste. On želi da vidimo pustošenje na dnu svega."

Pustošenje je teško izbeći. Nebo sipa dole ono što pripovedač naziva "duge jesenje kiše koje pretvaraju staze  u močvare." Likovi sumorno i uzastopno komentarišu  da kiša pada. Muve zuje. Pauci tkaju. Voda kaplje. Životinje riju nasumično po dvorištu. Kamera ponekad posmatra, nepomično, naizgled beskonačni vremenski period. Drugi put, gdin Tar koristi duge, duge snimke niz put kroz bezobličan predeo. Kad se glumci udaljuju od kamere u "Satantangu," režiser čeka strpljivo skoro dok oni ne dostignu do horizonta.

Efekat ovakvih metoda je  saopštavanje nezaboravne praznine, čak i kad ta praznina preti da izludi gledalište. U toku jedne njegove najduže epizode, "Satantango" okuplja nekoliko utučenih likova u bezličnu kafanu gde se oni teturaju i ljuljaju i igraju pijano dok isti refren harmonika svira ponovo i ponovo i ponovo. Glavnina filma je tmurnija i kontemplativnija od ovog.

"Satantango" je raskidan u odvojene epizode, kao što je duga, nategnuta,  uznemiravajuća sekvenca koja sadrži devojčicu i njeno mače. Na početku devojčica jednostavno sedi, čeka i gleda u ulaz u kuću dok vetar duva. Udara mačku. Udara  jače. Počinje da se igra s mačkom, razumevajući njenu snagu nad životinjom dok film evocira enormno osećanje bespomoćnosti i napuštenosti. Izgleda da epizoda traje čitav jedan sat dok se ne završi tragedijom i razrešenjem,  ali  jeziva pedantnost metoda gdina Tar se isplatila.