Satantango (1994)

SATANTANGO; Sedamočasovnorazmišnjanje o dosadi, propasti i bedi

By JANET MASLIN Published: October 8, 1994

Hrabreduše u pubici u sutrašnjoj rasprodatoj predstavi  "Satantango" imaće dovoljnomogućnosti da razmisle o smislu sedmočasovnog trajanja filma. Da li je to deklaracija genijalnosti, ili jednostavnoznači drobljenje gledalaca do potčinjavanja? Da li misli podstaknute ovimbeskompromisno dugačkim filmom potpuno zauzimaju sav zamišljeni prostor koji imje dat? Da li je vreme nekako izmenjeno kad je, zahvaljujući hipnotičkimefektima oslobađajuće  uspavljuće režije,vreme prisiljeno da stoji gotovo mirno?

"Satantango," sumoran, impozantan  kinematografski eksperiment gdina Tara, ponekadzadovoljava velika očekivanja, ali njegova neujednačenost dozvoljava mnogimpitanjima da dopuze. Krećući se tempom koji bi odgovarao glečeru, gdin Tarrazmišlja o grupi srditih lica, bednih likova čiji je poljoprivredni kolektiv zapaou propadanje, i koji sudeluju u očajničkim oblicima šikaniranja kao načinuporicanja njihovog neuspeha.

Na ovomudaljenom, neimenovanom salašu i u obližnjem gradu, likovi varaju, izdaju i špijunirajujedni druge. Oni se takođe pripremaju da budu preseljeni kad njihov život ukomuni dođe do kraja. "Nemojte me smatrati oslobodiocem," kaže jedanod njih, sažimajući preovlađujući duh utučenosti. "Gledajte me kao tužnogislednika koji istražuje zašto je sve ovako užasno kao što jeste."

Zasnovanna romanu  Lasla Kražnahorkaja, mađarskifilm "Satantango" bio je slučajno pogrešno okarakterisan u najavi NjuJorškog filmskog festivala kao definitivan iskaz o smrti komunizma. On predviđakataklizmu, ali roman je objavljen 1985. godine. Činjenica je da se on ne može smatratikao definitivan iskaz o smrti ičega, pošto on deluje na nivou paralizujuće bedei nejasnog nagoveštavanja. U ogololej, trošnoj, blatnjavoj scenografiji, gdinTar predstavlja mikorokosmički pogled socijalnog i spiritulanog kolapsa.

Događajau  "Satantangu" je nekoliko, nekise ponavljaju u različito vreme i na različitim mestima i sa različitih tačkigledanja. Usporavanjem i manipulisanjem ovih pojavljivanja dok se ne čini da suse proširila, gdin Tar stvara stanje nalik transu, dostižući ono što je jedanod mađarskih kritičara nazvao "meditacija kroz ružnoću." Kako ovajkritičar, Andraš Balint Kovač, objašnjava ovo: " 'Satantango' ne trajedugo zato što režiser želi da nam kaže ili pokaže jako mnogo. Tar želi da kaževeoma malo i pokaže veoma malo. Ali on želi da vidimo i razumemo ono što ongovori i prikazuje baš onakvo kakvo ono upravo jeste. On želi da vidimo pustošenjena dnu svega."

Pustošenjeje teško izbeći. Nebo sipa dole ono što pripovedač naziva "duge jesenjekiše koje pretvaraju staze  u močvare."Likovi sumorno i uzastopno komentarišu  dakiša pada. Muve zuje. Pauci tkaju. Voda kaplje. Životinje riju nasumično podvorištu. Kamera ponekad posmatra, nepomično, naizgled beskonačni vremenskiperiod. Drugi put, gdin Tar koristi duge, duge snimke niz put kroz bezobličanpredeo. Kad se glumci udaljuju od kamere u "Satantangu," režiser čekastrpljivo skoro dok oni ne dostignu do horizonta.

Efekatovakvih metoda je  saopštavanje nezaboravnepraznine, čak i kad ta praznina preti da izludi gledalište. U toku jedne njegovenajduže epizode, "Satantango" okuplja nekoliko utučenih likova u bezličnukafanu gde se oni teturaju i ljuljaju i igraju pijano dok isti refren harmonikasvira ponovo i ponovo i ponovo. Glavnina filma je tmurnija i kontemplativnijaod ovog.

"Satantango"je raskidan u odvojene epizode, kao što je duga, nategnuta,  uznemiravajuća sekvenca koja sadrži devojčicui njeno mače. Na početku devojčica jednostavno sedi, čeka i gleda u ulaz u kućudok vetar duva. Udara mačku. Udara  jače.Počinje da se igra s mačkom, razumevajući njenu snagu nad životinjom dok film evociraenormno osećanje bespomoćnosti i napuštenosti. Izgleda da epizoda traje čitavjedan sat dok se ne završi tragedijom i razrešenjem,  ali  jezivapedantnost metoda gdina Tar se isplatila.