Doo-geun-doo-geun nae-in-saeng (2014)

Teren je u startu dovoljno klizav sa samom postavkom, dvoje klinaca, jedva sedamnaestogodišnjaka, zatrdudne, odluče da imaju žgebe, rodi im se sin koji boluje od retke i u svojoj suštini teške progerije, dakle preuranjenog starenja sa kratkim životnim vekom. Samo po sebi, bolest donosi tegobe dečaku, na svoj način svakako i njegovim roditeljima. Priča nas, eto, meni, suviše što očekivano, što pa potpuno potopljeno u patetiku, vodi kroz breme takvog života, čak i počinje sa dečakom koji već ima šesnaest godina i kraj mu je, neizbežno, blizu. 

Film naravno ne biva kakva još medicinska doku-drama, sve je podređeno tom vražijem presentimentalnom streljačkom stroju autora, gde meni kao gledatelju prestaje biti bitno je li municija bojeva ili su sve sami ćorci, svejedno je naporno to bombardovanje patetikom koje ne prestaje, sliva se gotovo bez pauze sa ekrana, iz jednog kadra u drugi. Uprkos tome, gledajući ostarelog dečaka, koji ne ide u školu, ne provodi vreme sa drugom decom, vazda u bolnici, jedino društvo su mu roditelji, doktori, sused sa svojih 60 godina, eventualno mu slučajno u bolničku sobu mogu upasti tek časne vražije sestre, dečaku koji dakle koji gubi vid, organi otkazuju, dani se odbrojavaju, neka i sa meni potpuno lošim akcentovanjem čitave priče, svejedno navodi na razmišljanje, kako o ljudskoj patnji, tako i o svim lepotama života, vremena, ovakvog-onakvog, ovolikog ili onolikog, uvek nedovoljnog za sve, koje uporno ne znamo ceniti dovoljno.