Teren je u startu dovoljno klizav sa samom postavkom, dvoje klinaca, jedva sedamnaestogodišnjaka, zatrdudne, odlučeda imaju žgebe, rodi im se sin koji boluje od retke i u svojoj suštini teške progerije, dakle preuranjenog starenjasa kratkim životnim vekom. Samo po sebi, bolest donosi tegobe dečaku, na svoj način svakako i njegovim roditeljima.Priča nas, eto, meni, suviše što očekivano, što pa potpuno potopljeno u patetiku, vodi kroz breme takvog života,čak i počinje sa dečakom koji već ima šesnaest godina i kraj mu je, neizbežno, blizu. 

Film naravno ne biva kakva jošmedicinska doku-drama, sve je podređeno tom vražijem presentimentalnom streljačkom stroju autora, gde meni kao gledateljuprestaje biti bitno je li municija bojeva ili su sve sami ćorci, svejedno je naporno to bombardovanje patetikomkoje ne prestaje, sliva se gotovo bez pauze sa ekrana, iz jednog kadra u drugi. Uprkos tome, gledajući ostarelogdečaka, koji ne ide u školu, ne provodi vreme sa drugom decom, vazda u bolnici, jedino društvo su mu roditelji,doktori, sused sa svojih 60 godina, eventualno mu slučajno u bolničku sobu mogu upasti tek časne vražije sestre,dečaku koji dakle koji gubi vid, organi otkazuju, dani se odbrojavaju, neka i sa meni potpuno lošim akcentovanjem čitavepriče, svejedno navodi na razmišljanje, kako o ljudskoj patnji, tako i o svim lepotama života, vremena, ovakvog-onakvog,ovolikog ili onolikog, uvek nedovoljnog za sve, koje uporno ne znamo ceniti dovoljno.