142. Hronike Titlova: Tajna Zekanove šume

Dobro došli u Admin, najbogatiju provinciju Titlovačke Imperije. Tačnije u njen velelepni glavni grad Trajni Ban nadomak Zekanove šume i na jedan neobičan i posve neočekivan skup. Grofovu kćerku je oteo čarobnjak Iromort i odveo je u svoje utvrđenje na drugom kraju šume koju su jedni nazivali čarobnom, a drugi ukletom. Tugom skrhani grof je obećao ruku svoje jedinice i naslednice onom ko je spasi, bio to muškarac, žena ili nešto treće, što je miraz koji je mnoge primamio da krenu u potragu koja garantuje smrt. Zbor junaka koji će krenuti u ovu jedinstvenu avanturu je zakazan za podne kod legendarnog Titla u kamenu ispred gradskih zidina.

Među prvima su na dogovoreno mesto došli Stolifor Harington, najimućniji trgovac u gradu i pasionirani kolekcionar tuđih dugova (neki bi rekli zelenaš, ali ne u njegovom prisustvu) koje kasnije voli da prikluplja po spisku i njegove dve novoangažovane telohraniteljke, A’na i Z’rinka, ratnice iz tropskih krajeva, smrtonosne sa kopljem, još smrtonosnije u borbi golim rukama, a o oštrim rečima i da ne govorimo, obučene u nelogično oskudne oklope za nekoga ko bi trebalo da učestvuje u borbi, no nećemo sitničariti. Na kraju krajeva, ne postoje čvrsti dokazi da metalni bikini ne pomaže kada vas neko napadne oštrim oružjem. Stolifor je angažovao dve najopasnije plaćenice koje novac može da kupi u nameri da odrade posao za njega, nakon čega bi konačno preuzeo upravljanje celom grofovijom i višestruko uvećao svoje bogatstvo.

“Prvi smo”, naglasi trgovac zadovoljno.

“Nismo”, odgovori kratko Z’rinka dok je A’na pokazivala kopljem ka čoveku koji je stajao nekoliko metara od kamena  obučen u raskošnu belu odoru sa crvenim detaljima.

"Silenzio Viaggiatore da Titlenze, vama na usluzi, signore i signorine", – reče šarmantni stranac koji je, barem što se tiče stanovnika Trajnog Bana, bio prognani plemić iz primorskog grada Titlence trenutno u potrazi za osvetom zbog svoje stradale porodice. Ono što građani nisu znali je da je on takođe i jedan od najveštijih plaćenih ubica u Carstvu i član tajnog Bratstva Asasina.

Utom su na mesto sastanka stigli Met al-Ike, istraživač iz pustinjskih predela Imperije i njegov zakleti brat Subtit al-Fan. Dva namernika su prvobitno poslati od strane svog plemena da traže nove oaze i izvore vode, što su u isprva i činili, ali su nakon prve oaze nastavili ka drugoj, pa trećoj... Vremenom su ih posetili sve više, s tim što su se te oaze u drugim regijama zvale krčme, kafane, gostionice, bordeli i sl. Sada su bezuspešno pokušavali da započnu razgovor sa egzotičnim ratnicama.

“Dobra koplja. Jeste li ih naručile od Alibabe i Express razbojnika?” upita Subtit.

Ćutanje i prezriv pogled je je sve što je dobio od njih.

 “Šta se to oseća?” prekinu tišinu Met, iznenada se namrštivši.

Bio je to miris nekog spaljenog nesrećnika koji je bio dovoljno lud da isprovocira opasnog čarobnjaka. Kadetonije Istvudijus, koga su se širom kontinenta plašili zbog njegovog ubojitog vatrenog štapa, krenuo je u ovaj pohod kao predstavnik Veća Registrovanih Alhemičara i Čarobnjaka, najmoćnije čarobnjačke organizacije u Titlovačkoj Imperiji i jedine koja plaća porez, pa stoga uživa brojne povlastice od Cara i jedina je priznata u celom carstvu. Veće je odlučilo da je krajnje vreme da i čarobnjaci dobiju neku pokrajinu na upravu i ovo se ukazalo kao zlatna prilika. Ništa nije progovorio, već ih je samo popreko pogledao i pljunuo duvan koji je žvakao na kuče koje se nalazilo u blizini.

 

Nesrećno pašče pobeže i protrča pored dvojice momaka obučenih u crveno-smeđe uniforme. Geverije i Numberije, članovi gradske straže zaduženi za čuvanje odaja grofove kćeri, rešili su da se pridruže potrazi. Naravno, njih dvojica nisu bili na dužnosti kada je oteta, već oni nesposobnjakovići iz druge smene, ali su revnosni stražari rešili da speru ljagu sa imena svoje čete. A i više nisu imali posla, jer je ona koju je trebalo da štite nestala.

“Šta ćemo ako je mi spasimo? Koji će da je ženi?” upita Numberije.

“O tome ćemo kada dođe do toga. Sada je bitno da smo izbegli prekomandu. Jedino slobodno mesto je bilo na održavanju septičke jame”, odgovori Geverije.

Utom se začuo kolektivni povik: “Pa, on je živ!”. Naime, Edenmund Zelena Guja,  plemić  koji je upravo pristigao, je često, da ne kažemo redovno proglašavan mrtvim. Bilo da je u pitanju bitka, opsada grada, neredi na ulicama, tuča u krčmi, veliki odmor u školi, stizale bi vesti da je lord Zelena Guja poginuo, zbog čega bi se svakodnevno susretao sa iznenađenim pozdravima ljudi koji su mislili da je pokojni. Kada se ne bakće sa vestima o svojoj smrti, Edenmund se aktivno bavi pokušajima da ojača svoj status u hijerarhiji. Sa njim je bio njegov verni sluga Bahdrik, siromašan i skroman čovek, pun velikih ideja za koje svet nije ni izbliza spreman. Upravo je pokušao da doprinese planiranju pohoda kroz ukletu šumu. “Imam lukav plan” je sve što je uspeo da izusti pre nego što ga je prekinula buka fanfara.

Ispred prisutnih se, praćen aplauzom svoje pratnje i zasut konfetama koje su oni bacali pred njega, pojavi vitez u sjajnom oklopu ukrašenom nebrojenim malim nasmejanim licima i okrenu se ka okupljenima.

“Nemajte brige, dobri građani”, progovori vitez koga su prisutni sada prepoznali kao Ser Danila. “Prelepa, predivna, preslatka kćer našeg premudrog, premilostvog, premoćnog grofa će uskoro biti oslobođena iz kandži zlog, prepredenog i nepoštenog čarobnjaka. Krv će teći, oštrice će sevati, zlo će biti iskorenjeno! Je li tako, dobri Iso? Iso...?”

Ser Danilo ostade da gleda iza sebe u daljinu. Negde na horizontu se nazirao obris mladog viteza na obuci, Ise Pravljača.

“Opet kasni”, promrmlja on.

“Hm”. Začu se glas kao promukao, ali prodoran negde iza njih. Svi se okrenuše i ugledaše ženu obučenu u crni kožni oklop, duge bele kose, sa ožiljkom na licu, očiju poput mačjih i namrgođenog pogleda od kog bi se i đavo prepao. Pored nje je stajao upadljivo, ali za poslednje modne standarde iz TitlMilana moderno obučeni bard.

“Klenskir Stihosklepac je pred vama”, reče pevač. “Ova šarmantna i druželjubiva gospođica pored mene je Bonaltina od Sikire, vama možda poznatija kao Brat Boni.”

“Odavno nisam video jednog od vas”, uzviknu Stolifor, gledajući s nevericom u kržuni medaljon čija je sredina bila podeljena na dva bela i dva plava dela iznad kojih su iz nekih mističnih razloga stajale rune BMW. “Arbajter!” uzviknu on.

Svi prisutni se iznenadiše. Mislili su da odred Arbajtera lovi zveri, čudovišta i ostale đavole isključivo u stranim zemljama. 

“yebiga”, reče za sebe sada već nervozna Bonaltina koji se nadala da je neće prepoznati.

 “Sarađujte sa svojim Arbajterom, da vam ne opšti sa materom, ne opšti sa materom,  oooo,...” Zapeva Klenskir svoju hit pesmu koju je komponovao za promociju reda Arbajtera.

Pred šumom ih je dočekao grof lično, Uz izvinjenje što im se zbog obaveza ne može priključiti, posmatrao je okupljene junake.

“Da, mala četa, ali odabrana”, reče stari grof dok je posmatrao neobičnu družinu, a te reči su bile još jedan dokaz da grof ima ozbiljnih problema sa vidom. Svi prisutni zajedno s njim zaklicaše: “ Živeo Admin! Živeo Car! Živela Titlovačka Imperija!” 

“Živela Imperija!” uzviknu zadihano mladi Iso koji je konačno sustigao Ser Danila i ostale prisutne.

I tako se naši junaci zaputiše ka Iromortovoj kuli, ne sluteći da je davno zaboravljeni razlog zašto se Zekanova šuma smatra začaranom taj što se u njoj ljudi nasumično pretvaraju u nezamislivo strašne zveri.