136. Koncert Straška Hogarottija

Zrine Vrištalo

 Na samom jugu Titlonije, države slaboplaćenih Titlovčana, u seocetu zvanom
Titlova Zadnjica (južni izlaz iz države), spremao se nesvakidađnji događaj.
Najpoznatiji pevač Titlonije, Straško Hogarotti, najavio je svoj dolazak i nastup.
Malobrojno stanovništvo ovog mestašca, koga su ljubomorni i zli jezici prozvali "Titločmar"
(i to samo zbog geografskog položaja na karti), pohrlili su u Raspašoj, seosku gostionu u kojoj
su se pored svih ostalih nezakonitih radnji, prodavale i karte.

Iroslav Čilić, majstor veštine čilanja i ponosni vlasnik tog "renomiranog ugostiteljskog objekta" koji
se nije otvarao prije podneva, obraćao se uzbuđenoj gomilici, govoreći im da će koncert biti
otkazan ukoliko se ne proda makar stotinjak karata. Računao je na ljubav koja je plamsala u 
srcima seljaka prema muzici tog pevača, i naravno, nije se zeznuo u računici. Karte su bile
rasprodane u roku deset minuta. Svaki stanovnik je kupio po desetak komada,
ne žaleći teško zarađen novac, i usput popio po čašicu "Gazdine kapi" - domaće rakije čije sastojke nikad niko nije uspeo odgonetnuti.
Bilo je govorkanja da je Cerseida Pljucić, titlovačka ispičutura besprekornih manira,
bila na pragu otkrivanja tajne, ali nakon 15-te čašice (0,2l) otkrila je samo kako izgleda kad te strefi kap.
Ožaloščeni narod Titločmara podigao joj je spomenik s natpisom: "Istančano nepce Titlove zadnjice"...

Na sam dan koncerta vladalo je sveopšte ludilo. Na gazdinu radost, Raspašoj je bio krcat od samog jutra.
Svi su hteli biti prisutni kad Hogarotti stigne u pratnji sestara Ljupke i Zrine Vrištalo, njegovih pratećih vokala,
koje su, ruku na srce, bile ugodnije oku nego uhu...

 Zrina Vrištalo, starija i punašnija pratilja, nije stigla iz daleka poput svoje sestre Ljupke, već je samo izašla na
trg Titločmara da dočeka svoju seku i veliku zvezdu Titlonije, i onda uskočila u limuzinu
i dovezla se do hotela u kom su trebali prenoćiti, i tako se naslađivala ljubomornim pogledima meštana što ona
jedina od njih ima čast biti tako blizu narodnjačke ikone. I to sve zahvaljujući svome "predivnom" glasu...

 -STIGAO JE! - prolomio se vrisak gostionom.
Svi prisutni prvo su zinuli od prepada zvonkog glasa seoskog berbera i glavne tračare Titločmara,
koja je znala kad i gde je ko spavao, s kime i zašto, šta je ko jeo i kad je ko imao običaj obavljati veliku nuždu...
Da ne dužim, sve te bitne informacije bez kojih se nije mogao normalno započeti dan.

-STIGAO JE!- ponovi Anči Gubica te tako povrati sebi isprepadanu gomilu.

Svi redom potrčaše do zamagljenog prozora gostione, gurajući se ko stoka u toru. Jedino seoski sveštenik,
Tihi zvani Golub (narod ga je prozvao tako jer je imao običaj puštati plinove u javnosti), ostao je na svom
mestu jer je upravo bio isterao jednog đavolka koji, nažalost, nije izleteo sam. Ostao je na svom mestu
pritišćući turom obe stolice.

-Ajde pope, zar ne želiš videti našeg slavuja? - reče Metalac zvani Zepter škangrljajući pri svakom
pokretu, jer je uza se uvek nosio koji lonac ili tavu u slučaju da naiđe neka dobra mušterija
kojoj bi mogao uvaliti svoje "prvoklasno" posuđe.

-Naravno da želim, ali trenutno sam zauzet računicom. - odgovori sveštenik računajući koliko "Očenaša" i "Zdravomarija"
treba seoskom lekaru Dani Probaviti za otpuštanje greha zbog propisivanja onog svog čudotvornog leka kućne izrade (Probavite)
za svakojake bolesti i tegobe.
 Dane, seoski lekar, bio je samouki doktor koji je verovao da svaka bolest ulazi na usta, a izlazi na donji otvor, pa je svima 
za sve zdravstvene probleme propisivao lek domaće izrade, Probavita.

 -Znam ja šta je popu! -plješćući rukama reče Eden Ajvarovski, seoski ajvarmejker i kuvar u Raspašoju.
Dugo nisi svratio na klopu. A da samo znaš kakav sam ajvar napravio, prste da poližeš. Naš Iso me opskrbio
onom svojom čudotvornom biljkom, i sad posao cvate. Ćevapćići sa "Ajvarom di Džoja" idu ko ludi...

 Iso, koji se sam prozvao Džoja, jer je bio ubeđen da širi radost i veselje narodom, bio je travar iz Titločmara koji je pukim čudom nabasao na tu, tad još neotkrivenu biljku,
i nazvao je Džoja zbog njenog opuštajućeg dejstva,
i odlučio s njom zaraditi bogatstvo, prodavajući je kao suvo zlato neukom narodu Titločmara, i zbog svoje delatnosti
zaglibio u rat sa doktorom Danom i njegovom Probavitom.

 Kobeljajući se iz gomile, seoski pekar, Baho Jufka, zvani Masni, žurio je nazad do svoje pekarice "Burek s nogu", 
gde je ostavio burek da se "sam" peče, što mu se nije desilo otkad je otvorio tu masnu bajticu.
-Izgoreće mi korica dušici, đžaba sam je premazivao guščijom mašću (koja nije imala nikakve veze sa guskama)...
A tek sir!- reče Jufka u trku.

 Na izlazu iz gostione sudario se sa natmurenim Frćkom Jaukom, seoskom muškom narikačom, koji je već poduže vremena bio besposlen, jer narod Titločmara nije često umirao. Posao narikače nasledio je od majke koja nije imala ženskog potomka, pa je na samrti
posao predala svome sinu jedincu. Nadao se da će možda velika zvezda trebati prateći vokal, ali ugledavši sestre Vrištalo potonule su mu lađe.

 -Frćko , druže, čemu obešena faca? -upita Number Čvarak svog najboljeg prijatelja.
Uzmi si koji čvarak! -ponudi narikaču seoski mesar i jedini meštanin koji je imao dozvolu držati stoku.
Zaklao sam Cilete i Mileta u čast našeg počasnog gosta...a i čudno su počeli zaskakivati jedan na drugoga u zadnje vreme...
-Ma nije mi niš... -započe Frćko žalopojku i zastade na po rečenice ugledavši svoju ljubav Anči, kako se kači oko vrata trojici nepoznatih
muškaraca...

 -Braćo moja mila, stigoste napokon! povika Anči sa suzama u očima.
-Ne bismo propustili koncert Hogarottija ni za šta na svetu!- odgovoriše hladno braća Ćimbušić, malko se udaljivši
od svoje sestre po majci iz petog braka, koju nisu baš posebno gotivili...

Alen, Nešo, i Stole Ćimbušić, bili su drvoseče a živeli su u šumi pokraj sela, i retko kad su dolazili u posetu ili se javljali svojoj sestri.
Krivili su je za smrt njihove majke, mada to nikad nisu naglas izgovorili, otuđili su se od ostatka sveta sagradivši kolibu u šumi
sa dvometarskim balvanima kao ogradom na kojoj su napisali: "MRŠ SVIMA". Tako da nije bilo čudno što ih niko nije prepoznao.
Ali bili su veliki obožavatelji Hogarottija, pa su u njegovu čast obukli majice sa njegovim likom, i nalepili veštačke brčine
da se ističu u ogomili, pa ih ovaj možda i primeti...

  Koncert je već bio u jeku, Hogarotti je opčinjavao narod svojim stasom i glasom,
i u ludom ritmu mešao kukićima uz svoj veliki hit:

     Moja Šauma

Nisam kriv ja maaaaala
što ti srce veneeeee
ne drži me meeeeeesto
pokraj jedne ženeeeeeeeeeee.(žene, žene, žene...)

Stisni svoje noooooge,
i navuci hlačeeeee,
neće moje srrrrrrce
zbog tebe da plačeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeee...( plače, plače, plače)

Usoro će moje noge dohvatit se druuuuUUUUUUUuumaaaaaaaaa
a za vašu ljubav krivac je mojaaaaaaaaaaaaaa šaAAAAAAAAuuUUuuuUUUmaaaa....

Muzika odzvanjala Titločmarom, a narod se njihao u ritmu umilnih zvukova harmonike i tamburice... sitno, sitno, sitno,sitno...
Odjednom je buku i galamu prekinuo gromoglasni vrisak Ljupke Vrištalo, koja je sa bine gledala u daljinu i pokazivala
prstom (što je bilo jako nepristojno od nje) prema spomeniku Cerseide Pljucić, i od šoka na mestu ostala mrtva.
Narod je brzo potrčao u tom smeru ne sluteći šta je toliko prepalo Ljupku da se skljoka na sred bine, a onda se gomila ukipila na mestu.
Dočekao ih je prizor strave i užasa. Njihov ljubljeni gostioničar ležao je u lokvi svoje krvi, i to ne u jednom komadu.
Barem je glava ostala na mestu pa su ga mogli identifikovati. Oko tela bili su tragovi krvi u obliku ogromnih šapa...
Svi su probledeli od mučnog prizora, i od toga što su znali da neće biti poslednji. Pošast se vratila!

2 vukodlaka, 1 izdajnik, 1 vidovnjak. (koji se može odmah javiti)

Neka igre počnu!

Glasanje  sutra do  21:00h.

Ažurirao Boni - 08.Ožujak/Mar.2020 u 20:06

Odgovori	Stranica 12 3 17 >