Das schweigende Klassenzimmer (2018)

Zanimljiv film svakako.

Prilično dobro opisuje stanje 11 godina nakon rata u Istočnoj Njemačkoj (1956. godine), odnosno 4 godine prije gradnje Berlinskog zida, kad još nisu bile zatvorene granice između dvije Njemačke.

Jasno, u fokusu je jedna epizoda, koja se odnosi na grupu učenika i njihovu okolinu u malom industrijskom mjestu Stalinstadtu (u prijevodu "Staljinov grad", iliti njemačka varijanta za Staljingrad), današnjem Eisenhüttenstadtu (u prijevodu "grad željeza"), istočno od Berlina, na granici s Poljskom.

Vidi se jasna rezigniranost kompletnog istočnonjemačkog društva, gdje već tad Stasi (Staatssicherheit - državna sigurnost) suptilno guši svaki pokušaj drugačijeg mišljenja od oficijelnog.

Citirat ću starog Edgara, kad im razjašnjava šta su učinili:

"Moraš vjerovati u nešto. Inače ne ide. U socijalizam, ili u kapitalizam, ili u kralja. Sasvim svejedno. Važno je... da se podrediš nekom sistemu.

Zapravo je u pravu, bez obzira što je u DDR-u (iliti NJDR-u) sistem bio ekstremno represivan, nijedan sistem ne voli one koji talasaju (smetnje, tehnički rečeno). Samo je tu možda bila veća osjetljivost i na neke male talase.

I da, jedna manje važna sitnica - ovdje sam ostavio ono (što sam spominjao u drugoj temi):

namjerno na njemačkom. Vidjet će ko bude gledao zašto.

  Prvo da se zahvalim prevodiocu na dobrom prevodu i izboru filma i dela filma koji je objasnio princip. Sve posle toga su samo nijanse.

  Tihi revolucionari su uspeli da preslikaju i dočaraju duh tog vremena koji nije specifičan samo za Ustočnu Nemačku i Istočni blok. Milsim da su dobro prošli jer su imali mogućnost da, za razliku od Rumuna i ostalih, legalno napuste državu bar jednom godišnje. U Americi su se lovile veštice u Holivudu, poznato je šta je radio i šta je ostavio čika Koba kao što je poznato koliko je Tito bio mudar kad je otvorio granice. Otvorio se prema svetu i na legalan način rešio potencijalnih problema koje bi mu stvotili preduzimljivi ljudi.

  U mladima, samim tim i maturantima, ključa vrela krv im izbija energija  koja je u ovom slučaju dobro kanalisana. I moja generacija je bila buntovna ali ne toliko zrela kao što su bile posleratne generacije. Maturanti su buntovni, dobro organizovani i svesni da ako jedan padne padaju za njim svi ostali. Dobro su se držali ako se uzme u obzir njihov uzrast i sila koja se obrušila na njih. Dobro je opisana borba matutanata koja se vodila na više frontova. Raspon je dosta širok i detaljan, od međusobne borbe i odbrane od odraslih. Podrazumeva se da su nakopasniji bili predstavnici vlasti koji su pekli zanat pekli dok ih je Gestapo ispitivao. Pravi biseri su porodični odnosi, detalji i dosetke koji su me nasmejali. Na primer, scena u streljani kad instruktor kaže sa vama bismo izgubili rat od Čeha. U momentu sam ukapirao šta je hteo da kaže jer znam da su Česi zaratili sa Nemačkom 8.V 1945-te. Znao sam dosta i o pobuni Mađara i organizatorima koji su se zabarakadirali u centrali mađarskih fašista. Imali su strelaste krstove na uniformi, to je navedeni kao otežavajuča okolnost, nije navedeno da su se zvali njilaši.

  Sve u svemu, više sam nego zadovoljan radom čoveka koji potpisao scenario i režiju. Zadovoljan sam i za mene anonimnim glumcima koji su zamisao autora sproveli u delo. To nije bio nimalo lak zadatak ako se uzme u obzir koliko je vodio računa o detaljima.

  Preporuka.

  Bile su opasne te tajne službe. Štazi je bio kombinacija KGB-a i Gestapoa. Prvi su u istoriji krinimalistike počeli sa skupljanjem i čuvanjem stvari i mirisa građana. Ni zapadnjaci nisu cvećke, čuo sam podatak da je oko 150 000 prosvetara u Nemačkoj pod prismotrom. Sad im je mnogo lakše, ranije je jedan imao reon od 4 kafanska stola, sad im je dovoljno da odi na net. Kod nas su ljudi stradali zbog sitnice i to je ušlo u narodno predanje. Priča kaže da su se dva kuma vraćala sa nečije slave a jedan od njih je dumao da li da ode prvo u policiju ili na spavanje. Odabrao je ovo drugo, probudili su ga panduri.

  Šalu na stranu, Sovjeti su poslali tenkove da smire pobunu. Prvi pokušaj nije uspeo jer su pretežno beli vojnici odbili da gaze narod. Zamenili su ih drugi i pobuna je ugušena. Od organizatora nije mnogo ostalo u životu. Spasili su se oni koji su rizikovali kad su bežeći od Rusa skakali sa drugog sprata. Među njima je bio jedan reditelj, trenutno mi je zaribao mozak.

  Sam čovek ne može da sruši sistem mada postoje izuzeci. Gandi je, na primer, bez oružja oterao Britance tako što je poskupeo okupaciju. Bojkotovao zapadnjačke proizvode, bio je primer narodu koji je organizovao. Zato se neposlušnost, mišljenje svojom glavom suzbija u startu. Stari ujak je to dobro definisao. Šteta što se ne zna njegova sudbina.

  Mađarska je bila otvorena i tamo se išlo u šverc bez problema. Mislim da su najbolje živeli od svih naroda Istočnog bloka. Nisu imali velika primanja ali su imali dobar standard. Ne znam za taj film, isplivaće valjda negde na mestima po kojim cunjam.

  Rumuni su najviše stradali, rođen sam i živim blizu granice i to mi je poznato. Išlo se i tamo u šverc, videla se beda. Od naše granice pa sve do Temišvara su sela u kojim žive Srbi. Oni su zajedno štedeli struju da bi mogli da gledaju seriju Vuk Karadžić. Restrikcije su bile takve da ne znam kako su sve to izgurali. Bili su jedina država u sveti koja nikom nije ništa dugovala. Njih su Rusi baš osiromašili. Nastavnik nam je opisao rusko rumunsku trgovinu. Rumun kaže Rusu, mi smo vama dali žito a vi ste nama uzeli naftu.

  Ono što mi se dopalo kod ovih klinaca i što uliva nadu je činjenica da su postali mnogo bolji od svojih očeva. Gresi otaca nisu uspeli da ih slome, ujedninili su ih još više. Panduri su znali gde i kako treba da udare i koga da sačuvaju. Znao je to i reditelj da prikaže. Dobar je u detaljisanju a još bolji psiholog. Kod Erika se vidi nedostatak očinske figure koja uzrokuje nestabilnost i ranjivost.

  Primetio sam specifične belomorske cigarete i kako je pokušao da im uđe u glavu. To je prava mala psihološka studija.

  Da dodam još nešto.

  Ima dosta scena za pamćenje. Meni je najbolja kad se Teo oprašta od porodice. Pogled zadovoljnog oca nije ni blizu pogledu i izrazu majčinog lica. Samo što sa ponosom ne kaže "To je moj sin".