Teo-neol (2016)

Ovo je doduše možda i najmanje film katastrofe iako je obavijen raznoraznim slojevima, te ovde imamo klaustrofobičnu borbu za život, satiru o birokratiji, napast u vidu medija, političare koji ne služe ičemu osim za fotografisanje, samoživost investitora, brljave čak i nacrte tunela, čitav cirkus...a sve to u dakle priči o tipu kome se, vozeći se kroz planinski tunel, ovaj uruši na glavu, zatrpavajući ga do, pa, daljnjeg, uprkos svekolikoj pompi spasavanja. 

Dopao mi se, vrlo, bio mi je istovremeno i napet, dobro vođen, povremeno zdravo duhovit, sjajno odglumljen i zapravo mi je za sada ispao još i najbolji u toj mojoj plovidbi kroz korejski survival/film katastrofe, možda upravo zbog toga što je najintimniji, sveden, bez bombastičnosti, sve siline specijalnih efekata, fokusiran na običnog čoveka, manje-više samog u nesreći, uz sav propratni, rekoh, cirkus.  

Selidba iz vedra neba, prodaja stana iza mojih leđa, samoubistvo osobice koja me je odgajila, između mrcvarenje i padanje s nogu na besmislenim poslovima, ciroza jetre mog oca, opet sahrane, glupavi dugovi, natezanje sa vezom na daljinu u poslednjih 4+ god, uz to i dve i po god. bez kompa i šta sve još ne, zar sam zbilja mogao/morao gledati/pisati o vražijim korejskim filmovima lately, to sam radio onda kada je to imalo (kakvu-takvu, ne zanosim se svojim tobože uticajem/značajem) težinu, tj onda kada ih je zbilja bilo potrebno približiti najvećem delu ovdašnjih ljubitelja filma, no već duže vreme oni nisu nepoznanica, ima ih na sve strane, gledani su, piše se o njima, prevode se, dostupni su, ne falim im ja. Ignorisao đavola. 

Ovo drugo, istina, mada je svuda manje-više isto, tamo tek ne biraju da beže od svoje realnosti u temama svojih mainstream filmova.