Selidba iz vedra neba, prodaja stana iza mojih leđa, samoubistvo osobice koja me je odgajila, između mrcvarenje i padanje s nogu na besmislenim poslovima, ciroza jetre mog oca, opet sahrane, glupavi dugovi, natezanje sa vezom na daljinu u poslednjih 4+ god, uz to i dve i po god. bez kompa i šta sve još ne, zar sam zbilja mogao/morao gledati/pisati o vražijim korejskim filmovima lately, to sam radio onda kada je to imalo (kakvu-takvu, ne zanosim se svojim tobože uticajem/značajem) težinu, tj onda kada ih je zbilja bilo potrebno približiti najvećem delu ovdašnjih ljubitelja filma, no već duže vreme oni nisu nepoznanica, ima ih na sve strane, gledani su, piše se o njima, prevode se, dostupni su, ne falim im ja. Ignorisao đavola. 

Ovo drugo, istina, mada je svuda manje-više isto, tamo tek ne biraju da beže od svoje realnosti u temama svojih mainstream filmova.

Ti bi se radije, ako već drugi neće, trebao zapitati zbog čega si sve ove godine ignorirao korejsku kinematografiju.

Narodna je bolje ikad nego nikad, pa si se iskupio, oprošteno ti je.

Zanima me jedna druga stvar.

Ovo je doduše možda i najmanje film katastrofe iako je obavijen raznoraznim slojevima, te ovde imamo klaustrofobičnu borbu za život, satiru o birokratiji, napast u vidu medija, političare koji ne služe ičemu osim za fotografisanje, samoživost investitora, brljave čak i nacrte tunela, čitav cirkus...a sve to u dakle priči o tipu kome se, vozeći se kroz planinski tunel, ovaj uruši na glavu, zatrpavajući ga do, pa, daljnjeg, uprkos svekolikoj pompi spasavanja. 

Dopao mi se, vrlo, bio mi je istovremeno i napet, dobro vođen, povremeno zdravo duhovit, sjajno odglumljen i zapravo mi je za sada ispao još i najbolji u toj mojoj plovidbi kroz korejski survival/film katastrofe, možda upravo zbog toga što je najintimniji, sveden, bez bombastičnosti, sve siline specijalnih efekata, fokusiran na običnog čoveka, manje-više samog u nesreći, uz sav propratni, rekoh, cirkus.