Zhit aka Living (2012)

Skoro nisam video ovoliku količinu opipljive ljudske patnje na ekranu, poenta priče mi se delom i gubi pred stravično jakim utiskom sjajno vodjenih likova (što od strane autora, što samih maestralnih glumaca).

Film počinje pričom o dečaku Artemu, koji je naizgled izložen besu nasilne majke i njenog novog momka, pateći za ocem koga više nema. Potom vidimo mladi par, milicu Grišku, koja se udaje za svog HIV-om obolelog mladića, samo da bi ovaj bio svirepo pretučen...te se selimo u dom majke Galje, koja čeka na prvi susret posle dugo vremena sa svojim ranije oduzetim devojčicama, samo da bi pred nju stigla jeziva vest...

"Жить" nam dakle kazuje priče nekolicine ljudi, stanovnika kakve učmale ruske provincije, pred čije se i tako tužne živote sudbinski nameću dalja stradanja, gubitak voljenih, sa detaljnim opisom agonije koja se u tom jezivom raskoraku, živih i umrlih, radja u onima koji ostaju. Gledalac se, postepeno, za ruku vodi u najmračnije dubine ljudske patnje, gde se realnost i snovidjenja preklapaju. Upravo to prelamanje stvarnosti mi nije uvek godilo, ponešto uopšte nisam pohvatao, no ovaj film svoje adute ima u pomenutoj ljudskoj patnji, slomu koji se dešava pred nama, briljantno predstravljenim, usputno verovatno pričajući i o hladnoći današnje Rusije (jer ne znam koliko su slučajni hladnoća i daljine policije u Griškinom slucaju, jezivo distanciranje socijalne
radnice u Galjinom). Ovi ljudi su sami sebi prepušteni u brutalnoj borbi sa agonijom koja im lomi razum, razloge za život, moć rasuđivanja.

Efekat sve te vivisekcije ljudske patnje je toliko jak, da se možda pogubila i sama suština o kojoj nam autor (verujem) i govori, potreba da se uvek uzdižemo, da pamtimo one kojih više nema grleći život, živeci im u slavu uprkos svom bolu.

Kako bilo, svakako jedan od potresnijih filmova koje sam gledao u dugo, dugo vremena.