Green Book (2018)

  Odgledao sam Zelenu knjigu i više sam nego zadovoljan viđenim. Bio sam skeptičan glede reditelja koji mi posle svih onih komedija nije ulivao poverenja. To ne važi za Viga Mortensena koji u svojoj novoj fazi bira uloge. Zaradi je dovoljno da može sebi da dozvoli taj luksuz da bira uloge i radi za svoju dušu. Svejedno mi je da li su to niskobudžetni art filmovi ili holivudska A produlcija. O mi je bio, i sva je prilika da če i biti, orijentir prema kome sam se ravnao.

  Zelena knjiga nije prikazala ni deo zla koji su doneli rasni zakoni koji su nastali i nadživeli hitlera. Osećam gorčinu kad pročitam ili čujem komentar kako je hitler odbio da se rukuje sa Džesi Ovensom na onoj sramnoj olimpijadi od istih onih koji praktikuju aperthejd i primenjuju rasne zakone. Išlo se toliko daleko da je belac naulici imao svoju a crnci i belčev pas drugu česmu. Takvih primera ima bezbroj u državama u kojima je zvanočno ukinuto ropstvo.

  Napisah već da mi reditelj nije ulivao poverenje. Izvukao se uz asistenciju dobrih i raspoloženih glumaca i koscenariste Nika Valelonge. Dotični je sin čoveka koga je tako dobro "oživeo" Vigoo kom ću nešto kasnije. Autor uz to nije imao ni želju ni nameru da ispriča filmsku priču koja je veća od života, priču koju samo život može da priredi. Apriča je neobična poput dvojice protagonista koji su toliko različiti a opet toliko slični. Razlikuju se po boji kože, obrazovanju, životnom iskustvu...Crni doktor ima evropsko obrazovanje (hvala SSSR-u), manire princa ili plemića i sasvim drugi pogled na svet koji pokušava da promeni. Uzgred, tužna je bila sudbina crnih umetnika koju je tako dobro u jednoj rečenici opisao trombonista Dž.Tigarden. Svaki crnac, ma ko on bio, bio je "moj crnja zabavljač". Naspram njega je neobrazovani belac, taze naturalizovani Amerikanac iz Bronksa. Njegova večna, netaživa i izgleda univerzalna glad mi je tako dobro poznata. Ne razlikuju se mnogo od nelijih predaka iz pasivnih krajeva koji su bili u stanju da pojedu pogaču veliku kao točak. On je, poput svog šefa, takođe stranac u državi koja doseljenike tretira nešto bolje od crnaca. Čak su ga i nazvali polucrncem. Obojica su puni predrasuda koje na putu izbijaju na površinu dajući filmu primesu humora kojim je zaslađena ova filmska čaša žuči. Reditelj, koji je otvorio anglosaksonsku Pandorinu kutiju, uradio je to sa toliko stila i takta šaljući svima jedno veliko Nikad kao poruku.

 

 

 

  

  Nedostaje mu samo pivski stomačič pored kilaže koju je nabacio.