Elena (2011)

Blaženi siromašni duhom, jer njihovo je carstvo nebesko.

Tako kaže Isus, a Zvjagincev u svom filmu kaže da oni uzimaju i carstvo zemaljsko. I to zato jer imaju decu, a deca su Bogu najmilija.

I šta onda čovek da kaže na ovaj zanatski osrednji film (u rangu prethodnog, a daleko lošiji od prvog filma istog režisera) koji postavlja samo naizgled tešku dilemu?

Dileme nema jer ju je davno razrešio Dostojevski. Ili je samo postavio zagonetku? Možda ju je rešio Mića Popović u Roju iz 1966?

Dakle, ako ništa nije vredno dečje suze, da li je sve dozvoljeno? Ako Boga nema, naravno.

Jeste i tako mora da bude. Jer suviše je važan prvi deo ove rečenice.

Jer jedna suza rađa drugu i ona treću i kraja nema.

I tako je to u romanu, a u životu? I gde je tu Jelena?

A eto, ona preuzima na sebe teško breme sudije i egzekutora, tešku ulogu koju ni svevišnji nije prihvatio, nego je u igru uveo zmiju i blizance.

I na kraju Zvjagincev kaže da čije su ovce, njegova planina.

Svet mu daje za pravo. Dokle god je Kasandra gledanija od Žice.

Da ne bude zabune, tako i treba da bude i lepo Gete kaže da u životu ništa nije važnije od života.

A kakav je, to je pravo pitanje koje postavlja Zvjagincev.