Civil War (2024)

Svako ima svoje misljnje. Po meni katastrofa,gledao pola sata i prekinuo. Da ne duzim dalje

Meni se nije svideo, u osnovi dobra ideja, loša realizacija, dakle neubedljivo oko novinara u vihoru građanskog rata.

Ajde, ajde, nije baš sve tako crno. Film je izuzetno glup, nedorečen scenario, neizgrađeni likovi, loša gluma i potpuno nepotreban i besmislen film u gotovo svakom pogledu - ali dve stvari su čudesno dobre. Lepo je vizuelno snimljeno kako "Lepi gradovi lepo gore" što je i očekivano od Alexa Garlanda (volim njegove simpatične cyberspace-comics-gen X-BioShock pretenciozne glamurozne fantazije). Druga i neverovatna stvar koja krasi ovaj film je muzika! Poznato je da baš muzika igra bitnu ulogu u njegovim filmovima i da mu je brainchild Geoff Barrow (tata grupe Portishead), ali ovde je Garland iskoristio nešto što samo tvrdokorni diskofili znaju. Radi se o dve ploče koje su kultna remek dela radikalno opskurnog i mračnog New York undergrounda. Obe grupe su dueti!

Prvi je debi album grupe Silver Apples - synth pionira i Krautrock dua iz New Yorka snimljen 1967. godine, punih pet godina pre nastanka grupe Kraftwerk koja je navodno bila ispred svog vremena (Naravno, to je laž, jer su ova dva vizionara bili uzor nemačkim robotima). Dakle, Sveti Gral za diskofile. Funky bubnjar, vokal i devet oscilatora spojenih zajedno da sve zvuči kao neka apsurdna akademska eksperimentalna proba.

Drugi bend je Suicide, "teroristi" minimalističke elektronike i duo sastavljen od pevača i genija Alana Vege i instrumentaliste Martina Reva. Za svoj debi album iz 1977. godine koristili su samo jeftini sintisajzer i primitivne drum mašine, a njihovi rani nastupi bili su neslušljivi i često su završavali nasiljem i izbacivanjem sa bine od strane razjarene punk publike. Bili su među prvima koji su koristili frazu "punk muzika" na plakatima za koncerte još pre snimanja prvog albuma, davne 1970. godine.

Sam punk je bio antagonistička ideologija, ali Suicide su taj aspekt doveli do svoje logične krajnosti - antagonizirajući same punkere. Njihova depresivna mračna atmosfera i Vegini urlici bila je suprotna gitarskim drskim napadima koje su punkeri iz 70-ih voleli, ali su Alan Vega i Martin Rev prihvatili i podsticali nasilje na bini iako su često bili krvavi od razbijenih pivskih flaša bačenih na njih.

To je neizbežno privuklo pažnju medija i baš TO je mesto gde će njihova legenda zaista opstati do današnjih dana. Ono što odvaja Suicide od drugih Synth Punk muzičara tog vremena koji su pravili hladnu i sterilnu ili rifovski agresivnu gitarsku muziku, je njihova neodoljiva senzibilnost. Njihova muzika je motivisana empatijom, pa čak i sažaljenjem, a ne sadističkim divljanjem motornom testerom, iako je otuđujuće zastrašujuća sa tekstovima o jezivim scenama smrti, duhovima i bezglavim jahačima. U ovom filmu možemo čuti čak dve njihove "prikladne" pesme "Rocket USA" i "Dream Baby Dream". Zanimljiv podatak je da se u totalno ludom grčkom filmu "Attenberg" iz 2010, u režiji Athine Rachel Tsangari sa Yorgos Lanthimosom u jednoj od glavnih uloga, može čuti kompletan taj legendarni prvi album grupe Suicide. Ogroman uticaj ovog benda je neprocenjiv, a posebno bih izdvojio overeni uticaj na, nažalost, skoro preminula dva giganta - Trent Reznora (Nine Inch Nails) i Steve Albinija (Big Black).