Zero Dark Thirty (2012)

Srce nije izdržalo; pogledao sam (odlični) screener Katarinine demonstracije sile.

...ali sve se to dogodilo, znam, video sam u filmu... 

P.S. Loose Change nije Murov.


Ažurirao ghostwheel - 07.Sijecanj/Jan.2013 u 21:37

(ima spojlera, samo da znate)


 Pogledao sam  film još jedanput. I još jedanput.
Sličnost sa The Hurt Locker se sama nameće, verovatno zbog teme. Ali ja bih pre svega istakao formalnu sličnost: The Hurt Locker ima fragmentarnu strukturu gde više posebnih segmenata priča jedinstvenu priču; Zero Dark Thirty ima jednu priču izdeljenu na više delova, uglavnom po hronološkom redosledu.
Zero Dark Thirty pokriva period od deset godina i zasniva se na događajima koji su se zaista dogodili (naravno, dramatizacija kao oblik prilagođavanja filmu se podrazumeva). Od njih je svakako najupečatljiviji bombaški napad na američku bazu u kojem je stradalo sedam oficira CIA. 
Dok se The Hurt Locker orijentisao na individue u oružanom sukobu, kao i motive šta ih je nagnalo da odu u Irak, Zero Dark Thirty priča o (američkoj) naciji i definiše je kroz odnos prema neprijatelju.
Film počne upečatljivom i izuzetno potentnom (u značenjskom smislu) scenom mučenja. Naime, u prvih dvadeset minuta Bigelow predstavi stanje stvari na savremenoj svetskoj političkoj sceni: tortura od strane Zapadnog čoveka koja dovodi do potpune degradacije Čoveka Trećeg sveta, gde ga vodi kroz sve oblike poniženja uključujući i seksualno dok ga ne svede na nivo životinje (psa). Otprilike modus operandi SAD u spoljnoj politici.
Iako se u epizodnim ulogama izmenja dosta glumaca, lik koji nosi film i preko kojeg se prelama sva težina lova na Bin Ladena jeste Maya.  Kako protiče vreme Mayin lik postaje sve zaokupljeniji lovom, dok sva frustracija i opsesija nacije ne počnu da se odražavaju u njoj. Mayin lik doživljava katarzu, ali ne u smeru njenih kolega koji koriste torturu i rad na terenu za napredovanje u službi, već njena opsesija postaje lična: od nekog ko želi da uhvati Bin Ladena, do krvoločnog lovca koji samo želi da ga ubije.  Interesantna je paralela između Maye i "plena": Maya nema privatan život (na pitanje direktora CIA šta je još radila u životu, ona odgovori "Ništa"), živi u Pakistanu, u ambasadi, nema dom, ne sme da kroči nigde van ambasade jer je konstantna meta talibana; sa druge strane Bin Laden živi okružen porodicom, sa ženom i decom, u kući, u komforu, pored  najbližih prijatelja. A najinteresantniji (metaforični) punch dolazi u finalu kad plen bude ubijen i Mayina opsesija ispunjena, gde vidimo da ona tek onda ne zna šta će sa sobom; onako ispražnjena, izgubljena, Maya (Amerika) ne zna gde će, ne zna šta da radi sa sobom, ona je niko bez protivnika, nema cilj...
Sve ovo ne bi imalo nikakvog smisla da nije Bigelowkine perfektne egzekucije: medicinskim rečnikom rečeno - hirurški precizno i klinički hladno. Bez ijednog predugog kadra, bez reči tamo gde slika govori; Desplatova muzika se pojavi u pravom trenutku i bude taman toliko sugestivna da pojača scenu, a onda se izgubi (Desplat inače radi s Audiardom). 
Scena upada na hacijendu je akcioni događaj sezone.
(verovatno ima još ponešto da se doda, al ne mogu da se setim)