You Were Never Really Here (2017)

  Prvo da se zahvalim na prevodu.

  Odgledao sam film koji je potpisala Lin Ramzi i zadovoljan sam viđenim.

  Glavni junak je istraumatizovan i duševno oboleo čovek koji balansira u svom svetu reda i haosa. Tip je čoveka koji je sve jači što ga više lome što ga čini maltene idealnim za poslove kojima se bavi. On nastupa tamo gde je zakon nemoćan, ne ostavlja započet posao već se bori do zadnjeg daha da završi započeto. Ovo je u stvari film o njemu i njegovim duševnim stanjima kroz koje prolazi kada u njrgovoj glavi red zameni haos. Spašavanje devojčice koja je žrtva poput njega je nešto što se dešava usput, još jedna vežba u preispitivanju samoga sebe. Tako sam bar razumeo film i scene koje naizgled nemaju evze sa radnjom. Jedna od njih je potapanje i meditacija u reci.

  Film je u potpunosti u znaku dvoje ljudi bez kojih ne bi bio ovoliko dobar. Lin Ramzi je posle sedam dugih godina stala iza kamere i snimila nešto što najviše liči na njen rad. Njen prilaz nasilja je sjajan, ono je sveprisutno iako skoro nikad u kadru ne postoje eksplicitne scene već samo njegove posledice. Ono što se dešava iza kamere je šou jednog čoveka koji takođe pauzira. Hoakim Feniks je neko ko dominira u svakoj sceni. On  u ovoj dolini suza tumara besan, povređen, depresivan, tužan i opasan u svom blaženom polugrogi stanju u kom radi kao čekićar.