What Dreams May Come

 "Dok budan sanjam"

Žanr: Drama, fantazija, romansa...

Trajanje: 113'

Zemlja: SAD

Režija: Vincent Ward

Scenario: Ronald Bass (screenplay), Richard Matheson (novel)


Uloge:
Robin Vilijams.................Kris Nilsen
Anabela Šjora.................Ani Kolins-Nilsen
Kjuba Guding mlađi.........Albert Luis/Ijan Nilsen
Maks fon Sidov...............tragač/Albert Luis
Džesika Bruks Grant.......Mari Nilsen
Džoš Padok....................Ijan Nilsen
Rozalind Čao..................Liona/Mari Nilsen



1999. godine Oskar za najbolje vizuelne efekte i nominacija za najbolji umetnički dojam.



Verovatno još od momenta kada smo postali svesni da je sve prolazno, da nam je vek trajanja ograničen, da smo sada tu, a već sutra ko zna gde, počeli smo i da se pitamo "A šta posle?", "Da li je kraj zaista kraj?", "Kako izgleda kada sklopimo oči poslednji put?".
Kroz istoriju mnogi su nam nudili svoje odgovore na ta večita pitanja. Neki su nam sa njima pružali nadu, neki utehu,neki još veću neizvesnost i strah, a postoje i oni koji su nam govorili da ovaj momenat u večnosti koji mi zovemo život je jedan jedini koji imamo i da bi trebalo da ga proživimo najbolje što znamo i možemo.
Davne 1978. godine, pošto je proučio stotinu metafizičkih, religijskih i istorijskih knjiga, Ričard Mateson nam je ponudio svoj odgovor u obliku knjige "What Dreams May Come". Knjiga je decenijama bila neka vrsta utehe bolesnim ljudima, onima koji su znali da ih momenti dele od poslednjeg sna i predmet rasprava kako religijskih slojeva tako i običnih ljudi koji vole dobre knjige, pune dobrih i pametnih misli.
Posle dve decenije, po knjizi je snimljen istoimeni film, koji (kao i svi ostali filmovi) nije mogao preneti sve lepe i mudre izreke, ali nam svakako nudi još jedan odgovor.
Na vama je da ga pogledate i razmislite o tome da li vam se taj odgovor sviđa.



"...kada bi ljudi prihvatili smrt kao što prihvataju spavanje, svi strahovi bi nestali - ljudi zadovoljno spavaju, nesvesni da će se probuditi narednog jutra. Trebalo bi na isti način da prihvate i kraj života..." (Ričard Mateson, Dok budan sanjam)




Ažurirao bojanadj - 04.Travanj/Apr.2010 u 23:44

Posle oprečnih komentara u Dnevniku, bila sam prinuđena da pogledam film 
Prvo, moram reći da mi se drama dopala i ni malo je nisam doživela kao sladunjavu. Zašto? Zato što sam (po običaju) ignorisala svoju radoznalost i odlučila da pogledam film pre nego što pročitam išta o njemu. U ovom slučaju to je bio pun pogodak. Razlog je jednostavan: iako je Ričard Mateson knjigu pisao kao neki odgovor na pitanje "Šta posle?" i "Kako da prihvatimo kraj?", sam film kao film ja nisam gledala kao religijsku baljezgariju o kraju ili početku. Gledala sam ga kao dramu, životnu dramu jednog čoveka, koji je imao sreću da svoj život veže uz život srodne duše, da sa njom ostvari svoj topli dom, stvori porodicu. Da, u filmu on umire i kao odlazi tamo negde, ali film se ne mora uopšte gledati iz tog ugla, odnosno kao prikaz "onog sveta". Ja sam "onaj svet" sve vreme posmatrala kao lomove njegove svesti (duše, kako god želite), kao prikaz svih njegovih osećanja, savesti, prihvatanja grešaka u životu.
Iako sam ljubitelj svega "paranormalnog", "metafizičkog" i slično, ovaj film (iako svaki tekst na internetu i o knjizi i o filmu govori samo u tom pravcu- svet posle ovog sveta, život posle ovog života) nisam gledala kroz te naočare.

Naočare kroz koje sam ja gledala su više u fazonu- uspeo je da kroz maštu i/ili nešto slično sve oko sebe vidi drugim očima- sebe, svet svoje kćerke, sina, žene, svoju prošlost, svoje greške, svoje promašaje, svoju ljubav....kao da je ceo život žmurio, osećao, ali nije i video, a onda je odjednom dobio mogućnost da mu se sve oko njega prikaže nekim sasvim drugim očima i omogući mu da i on to sam vidi "jasnije".

Malo da zasivim, za svaki slučaj
Film verovatno mnogima (ako ne i svima osim meni) nudi još jedan odgovor na to šta nas čeka sa one strane. Meni je, ipak, ponudio onu čuvenu "nikad nije kasno". Ako posmatramo scenu doručka (pre svega) i poslednju scenu u "onom svetu" sve se može tumačiti u fazonu da je shvatio kako "gubi" svoju porodicu, kako se otuđio od svih njih i ceo film ponovo "traga" za njima i svemu onome što su imali pre nego su se počeli udaljavati jedni od drugih i uspeva da uvidi greške i vrati se tamo odakle nikada nije trebalo ni da ode.

Pa, ok jesu više puta ispričane, ali ja pre nisam gledala na ovakav način predstavljeno i zato mi se sviđa 

Ažurirao bojanadj - 05.Travanj/Apr.2010 u 00:24

Film je prije svega o ljubavi koja je jača od svih barijera, nikako religijska limunadica. Usporedbe s Avatarom su nebulozne... 

Samo da dodam, kod Avatara efekti čine film, kod What dreams may come efekti su sporedni, zanimljiva priča je u prvom planu...

Ažurirao bubba ho-tep - 05.Travanj/Apr.2010 u 03:12

Kolega, ne da mi se na dugo i na široko pa sam bio što koncizniji. Avatar je već milijardu puta viđena priča, bukvalno scenarij Pocahontas, Princeza Mononoke, itd. uz obilje kompjuterskih efekata. Ajde sad pronađi jedan jedini film kojem je What dreams may come sličan??? Jest po temi, ljubav koja ne poznaje barijere (btw. ne hvataj se naivno za to, to sam samo rekao zato što si skroz na krivom putu bio sa procjenom ovog filma, to je samo šira odrednica filma), ali nema niti jedne slične priče gledajući scenarij i izvedbu. Pametnomu dosta...
Nemoj me nasmijavat jeftinim analogijama, i ne uvlači me u raspravu kad nisam raspoložen...

Odošte vi u drugu stranu.
Slažem se sa Batanom da je Avatar Pokohontas preseljena u budućnost i na drugu planetu. Vizuelno se ima šta videti, ali priča sama po sebi (bar meni) ništa ne nudi.
"Dok budan sanjam" je priča koja(opet bar meni) mnogo nudi, a uz to je i jako lepo predstavljena.
No, ako ćemo ovo posmatrati samo kao ljubavnu dramu i to ljubav koja je jača od svega, onda je meni Notebook i dalje broj jedan sa tom tematikom.

Ne znam zašto su se ljudi uhvatili Avatara i svaki film porede s njim. Film je (da budemo iskreni) napravljen samo zato što je Cameron htio da vidi koliko može love zgrnuti sa novim filmom i iz njega vrišti "BLOCKBUSTER" iz svake pore. Svaka čast na efektima, ali kao što kolega reče "film postoji radi efekata". Porediti Avatar sa What Dreams May Come ne da nema smisla već je totalno bezveze. Dva filma različita u mnogo čega, žanrovski, tematski. What Dreams May Come je super film, ma šta neko mislio o njemu. Nekome možda nije legao, ali nije za svakoga. Ako hoćeš neku dirljivu priču pogledaš What Dreams May Come, ako hoćeš da sliniš nad efektima pogledaš Avatar, a ako hoćeš da pogledaš kako izgleda savršen SF film (ja bih rekao SAVRŠEN FILM i tačka ) onda pogledaš Blade Runner (1982)

Ja izgleda moram opet gledati Blade Runner, jer kad sam ga gledala prvi put uopšte mi nije bio ništa posebno 

Možda ja jesam...mada...ne bih baš ruku u vatru stavila....ali, sve je moguće...