The Quiet Man (1952)

Zanemarimo li buku doba sadašnjeg, društvenu klimu u histeriji oko svega i svačega danas neprihvatljivog, The Quiet Man meni biva lep klasik Johna Forda, komedija naravi, umotana u blesavu, idiličnu irsku provinciju, gde se John Wayne, posle života u Americi, preko okeana vraća u rodnu varošicu u kojoj se poštuju tradicija, rituali, junaštvo, krcatu šarenolikim svetom, sa sve lajavom milicom (Mauren O'Hara) koja mu se odmah useljava u srce, avaj uz bezbrojno poteškoća u pokušajima našeg junaka da je, je li, ukrade, dabome. Biće tu pijančenja, pesničenja, lukavstva, ponosa, svega čega se možemo setiti, što film čini zabavnim, toplim, svime onime što volim u klasičnom filmu, pa neka mu i zamerali idealizovanje Iraca, preterivanja ovde-onde, odnos prema ženama, šta sve već, ovo je meni iznad svega bajkovita priča, bogata bojama, naravima, sa sjajnim glumcima u velikim i malim ulogama, svi odreda blesavi, a kada mi je do sive realnosti gledam npr britanske kitchen sink drametine iz nešto kasnijih godina, zaboga miloga, ne tražeći u lepršavom filmu John Forda znamenite misli 21. veka kojima u ovome nije mesto. Ma, šta pričati (i kome uostalom), klasik.