Film nam priča o francuskim ratnim zarobljenicima prvog svetskog rata, dok se sam naslov odnosi na nekoliko iluzija tog doba, viteškom ratovanju i naročito ideji da će taj "Veliki rat' okončati sve druge ratove. Kroz Le Grande Illusion se takođe osete nada kao i bojazan zbog rastuće pretnje nacizma u vremenu kada je snimljen.

Dakle, centralni likovi filma su oficiri, poručnik Marechal (Jean Gabin) inače siromašni radnik, u ratu pilot, tu je potom imućni Jevrej-poručnik Rosenthal, te pruski aristokrata kapetan von Rauffenstein (fenomenalni Erich von Stroheim) i francuski aristokrata, kapetan de Boeldieu. Kroz njihove odnose i sudbine, Renoir nam slaže antiratni mozaik, prateći ih kroz logor za zarobljenike, tvrđavu zatvor i pokušaje bekstva (centralnu vezivnu temu).

Kraće epizode iz tamnovanja zatočenika, sve majstorstvom Renoira čine sjajnu celinu, odu humanosti, svedočanstvo vere da će solidarnost nadjačati šovinizam, nacionalizam, rasizam, klasne razlike...nažalost, danas znamo da je sve to takođe jedna velika iluzija ali hej, upravo nam umetnost pa eto i ovakvi filmovi pomažu da se ne damo i da se uzdignemo iznad svih naših dečijih bolesti. Pa ma kako žalosno bilo to što su nam za tako šta uopšte potrebni kakvi podsetnici.

Obožavam ovaj film, no on me uvek rastuži, sva ta nada i vera u ljude...svakako nešto od čega ni po koju cenu ne treba odustajati, šta god da se dešava u i oko nas...no sam podatak koliko je ljudi (i kako sve) izginulo u Prvom svetskom ratu, pre ovog filma dakle...kao i podatak koliko je tek ljudi stradalo u Drugom svetskom ratu, zaokruženo svešću koliko nam i sada malo treba da u trenu postanemo jedni drugima zveri, uz svu nadu i veru neizbežno bude nemir i tugu. No, kakogod bilo, Le Grande Illusion nije uludo na nepreglednom nizu top lista najboljih filmova u istoriji kinematografije. Jednostavno ga vredi gledati, često, iznova.