Waikiki beuladeoseu (2001)

Prilično tmurna priča o putešstveniju kroz propadanje cover benda, kroz prizmu njegovog osnivača, gde pratimo rasulo koje već ionako trećerazrednu putujuću trupu raslojava na sve manji bend, sa povremenim upadima u postavu kojekog već muzičara iz života našeg junaka. Besparica, katastrofalne tezge, rasprave, alkohol, ženskarenje, nema kraja spisku mana članova, dok frontmen ne može sprečiti neprekidne oluje kroz koje mu bend uporno prolazi. Uz nešto setnih tonova flešbekova koji nas vraćaju u njegove dečačke dane kada je oformio bend, te i uz svu strast prema muzici kroz sve te godine, ambijent filma je prosto suviše depresivan, ne pomaže ni fina, povremeno komična epizoda uvek sjajnog Hwang Jung Mina kao bubnjara, no i on, siroma, samo pije kao smuk, gunđa i plače od muke. 

Izdržah ja svu tu melanholiju nekako, deluje mi realistično priča, nema tu tipičnog govora o nekakvoj staroj slavi, niti naprasnim uspesima, ne znam kako obećavajućim svetlijim danima, tako da mi je, na neki blesav način, zapravo i prijao film. Podsetio me je na onu narodnu, sve je sranje, osim pišanja a i pišanje je sranje ako pišaš uz vetar.