Jibeuro ganeun gil Aka Way Back Home (2013)

Film je ovo zapravo o bračnom paru sa ćerkicom, koji ipak nekako preživljavaju vodeći skromni automehaničarski servis, sve dok im se poznanik kojem je suprug bio garant za kakav dug, ne obesi, te se sva silina kamata sruči na porodicu, sada primoranu da zatvori radnju, preseli se u minijaturni ćumez, sa sve većim mukama zbog besparice. Drugi poznanik im pa nudi krijumčarenje kakvog kamenja, naizgled jednostavno, posao samo za ženu, puko prenošenje robe preko carine, ako ih na aerodromu i uhvate, samo bi tobože platili carinu i nikome išta. Muž ne pristaje, no supruga i bez znanja muža pristaje ne želeći da gleda više propadanje porodice pod novom pretnjom izbacivanja iz stančića. 

U Parizu, na aerodromu je momentalno zdrmaju, nalazeći joj 30+ kg kokaina i situacija iz loše prelazi u užasnu. 

Sjajan film koji nam u stvari i ne govori samo o dobrodušnoj a naivnoj sirotinji, naravno prepuštenima sebi samima, ženi koja ne zna šta ju je snašlo, domaćici koju premeštaju iz zatvora u zatvor, ne znajući ni jezik da bi razumela uopšte šta se tačno i zašto događa, u potpuno imbecilnom tretmanu korejske ambasade, koja se suštinski i ne zanima za slučaj, ne dodeljuje joj ni prevoditelja, iako se muž kod kuće bori na sve zamislive načine ne bi li olakšao svojoj pritvorenoj ženi koja ne zna ni kada i da li će doći do suđenja. Patnja ovih ljudi je vrlo opipljiva, situacije kroz koje uporno prolaze teške, naizgled nerešive, sve u meni začuđujuće brzom tempu, to kada kola krenu nizbrdo, nema zaustavljanja, u ovom slučaju dakle bez dosadnih delova, držao me je prikovanim za ekran. Glumica je zbilja fantastična. Jeste tek baziran na istinitom slučaju, no autorka filma nam na samom početku govori da je uzela nešto slobode i to se oseti, ne deluje faktografski, bezličan, ima duše. Preporuka.