Superman (1978)

Scenario toliko debeo da jedva možete da ga podignete. Naduti Brando je 'splasnuo' za pozamašnu sumu novca. I nepoznati glumac u ulozi Supermena koji ne ume da leti.
Kako li je uopšte Superman: The Movie uzleteo?


Sad je mart 1977. godine i režiser Richard Donner je zabrinut. Ovo je prvi dan snimanja najvećeg filma u njegovoj karijeri, a Marlon Brando se tetura unaokolo na setu, iznuren vremenskom razlikom i gripom. Donner ima samo 12 dana da snimi sve scene sa Brando-m. Još samo sekund i dvostruki dobitnik Oskara će strpati u džep svoj ogromni ček i uputiće se ka aerodromu.
Brando ulazi u svoje 'kriptonsko odelo' i penje se na kristalne kulise. Donner je već odvratio Branda od toga da igra lika Jor-Ela u svom klasičnom maniru, ali još ne zna šta bi nadmenoj ikoni velikog platna moglo pasti na pamet. Do đavola, nije siguran ni da li velikan zna svoj tekst.

Tada je Brando predložio da snime probu. "Ko zna", mumlao je, "Možda nam se posreći." Donner je samo slegao ramenima i pustio da kamere snimaju upravo u času kada je Brando utonuo u strastven monolog objašnjavajući zašto je planeta Kripton osuđena na propast i skicirajući planove da pošalje svog sina na Zemlju. Bio je jednostavno perfektan. Kada je završio na setu je vladala grobna tišina.
I dok je govorio "rez" za ovaj snimak koji je korišćen u filmu, Donner je zatresao glavom u neverici. Možda, ali samo možda će ovaj film o superheroju i da ispadne kako treba...

Ovih dana Superman: The Movie je holivudska legenda. Od Brando-vog mamutskog honorara do Reeve-ovog skoka od anonimusa do superheroja, od ogromnog uspeha na blagajnama do potonjih nastavaka i do Reeve-ove hrabre borbe kada je ostao paralizovan posle pada sa konja, film je zacementirao svoje mesto među filmskim mitovima.
Danas je teško prihvatiti činjenicu da je nekada postojalo vreme kada ljudi nisu verovali da čovek može da leti...

Ubrzo posle uspeha The Omen (1976) (Predskazanje), Richard Donner je čuo za planove da se snimi film Superman samo nekoliko pre početka snimanja 1977. "Bio sam u kupatilu jednog nedeljnog jutra kada je telefon zazvonio i čudni glas sa poljskim naglaskom je rekao: 'Ovde Alexander Salkind. Pravim Supermana... voleo bih da ga ti režiraš. Platiću ti milion dolara.'"
Donner se pitao u čemu je caka. Onda mu je Salkind rekao da planira da napravi ne jedan film već dva odjendanput. A ja sam onda rekao: 'A-haaa!'. Ipak, to je bila gomila novca i Donner je prihvatio posao.

Alexander i Ilya Salkind bili su otac-i-sin tim producenata koji je stajao iza Tri (i Četiri) musketara (The Three Musketeers, 1973; The Four Musketeers, 1974). Posedovali su prava za Superman-a još od 1974. godine, ali nisu mogli da zainteresuju nikoga za projekat dok nisu ubedili pisca Godfather-a Mario-a Puzo-a da napiše scenario i Marlon-a Branda da se potpiše na tačkastu liniju.
Legendarna pogodba koju je Brando-v agent napravio je jasan pokazatelj koliko su Salkind-ovi bili očajni da dovuku neko slavno ime u svoj film. Ne samo da je Brando dobio zapanjujućih 3,7 miliona dolara unapred, već je dobio pozamašan procenat profita. Nije loše za 30 minuta pojavljivanja na ekranu.

"Oni nisu kupili Marlon Branda kao glumca, već su kupili ime Marlon Brando", bio je Donner-ov pogled na celu priču. Možda je on ciničan, ali je ovo sve upalilo. Ubrzo se u projekat uključio i Gene Hackman ("Oduvek sam želeo da glumim sa Brando-m u filmu") kao i režiser Bond-a Guy Hamilton, nakon što je režiser Musketara Richard Lester odbio ponudu.

I sve je bilo spremno da snimanje počne u italijanskom studiju kada su se pojavile promene na finansijskom tržištu. Vrednost lire je rasla, vrednost funte opadala, a promućurni Salkind-i su izračunali da će uštedeti malo bogatstvo ako celu produkciju prebace u Englesku. Odlično, sem što su morali da menjaju reditelja, jer Hamilton nije mogao da se vrati u Britaniju zbog izbegavanja plaćanja poreza. I tako je Donner dobio poziv...
"Film je godinu dana pre toga pripreman u Rimu. Kada sam ja ušao u celu priču, odbacili smo sve te pripreme", kaže Donner. "Prvobitno je trebalo da ga režira Englez i da ga produciraju dva Ruso-Francuza, a trebalo je uraditi klasičnu američku bajku bez američke perspektive. Kada sam prihvatio da radim Superman-a bio sam zabrinut da film neće ispasti kako treba."

Prvi izazov mu je bio da preradi scenario Maria Puzo-a. Več kod 500-te strane bio je predugačak i previše kempi za Donner-ov ukus. "Znate, 110 strana je više nego dovoljno za scenario. Ovo je bilo previše čak i za dva filma", kaže Donner. "Ubacili su stvari tipa: Supermen traži Lex-a Luthor-a. Sleti dole i potapše ćelavog tipa po ramenu. Ovaj se okrene i ispostavi se da je to Telly Savalas koji kaže 'Ko te voli dušo?'"
Donner je doveo svog starog drugara Tom-a Mankiewicz-a da 'prepolovi' scenario i da promeni ton. "Naš pristup je bio da kažemo da se to stvarno dešava", kaže Mankiewicz, koji uprkos tome što je praktično napisao celu stvar, dobio je samo zvanje kreativnog savetnika. "Mislim da su ovi filmovi ok kada ne ismevate događaje na platnu."

Film je konačno dobio režisera, scenario i dva velika imena. Ali i dalje nije imao Supermena. "Gledali smo sve zamislive glumce od televizijskih do filmskih", kaže Donner. "Niko se nije uklapao."
Mankiewicz dodaje: "Našli smo dosta ljudi koji izgledaju kao Supermen i koji su u odličnoj formi, ali nisu umeli da glume. I našli smo gomilu glumaca koji ni izbliza nisu podsećali na Supermena.» Jon Voight (Midnight Cowboy, 1969) je jedno vreme dolazio u obzir, kao i na jedno dva minuta Muhammed Ali (Alex Salkind ga je predložio ne znajući da je prvak sveta u teškoj kategoriji, a uz to i crnac). Salkind-i su želeli veliku zvezdu, kao što je Robert Redford (?) ili Paul Newman; Donner je, pak, želeo da glumac bude anonimus. ("Kada biste videli Robert-a Redford-a kako leti, bio bi to Bob Redford koji leti.")

Sa ovim na umu, Donner i kompanija su probali stotine ljudi na probnom snimaju, čak su i Salkind-ovom zubaru dali šansu da proba. A onda je na audiciju došao Christopher Reeve. Sveže diplomirao na fakultetu Juilliard u New Yorku, imao je iskustvo u TV-sapunici (Love of Life, 1951 ), u brodvejskoj predstavi (A Matter of Gravity, igrao unuka Katherine Hepburn) i u podmorničkom filmu kojim je pilotirao Charlton Heston (Gray Lady Down, 1978.). Ali je bio pun pogodak sa svojom visinom od dva metra i lepotom iz stripova koji su išli u paketu sa njegovom mogucnošću da glumu podesi negde između zašećerenosti i kiča. "Još uvek čuvam slike sa probnog snimanja", smeje se Donner. "Bio je čudna mešavina, taj mršavi klinja u plavim helankama sa slovom 'S' na grudima i imalinom na kosi da bi bila što crnja." (Snimci probnog snimanja su dostupni na specijalnom DVD izdanju).
Mankiewicz ima svoju priču: "Reeve je doskakutao sa balkona i rekao 'Dobro veče gospođice Lane'. Geoff Unsworth (direktor fotografije) me pogledao i podigao obrve. Ton je bio upravo savršen, znali smo da smo ga našli."

Ali šta je Supermen bez Lois Lane? Posle još jedne dugotrajne potrage izbor se suzio na dve glumice. "Finalistkinje su bile Margot Kidder i Stockard Channing", kaže Mankiewicz. "Da je Chris bio 5 godina stariji, ulogu bi dobila Stockard Channing. Margot je imala lik naivne i budalaste devojke, i bolje je izgledala pored Chris-a."

Sada kad su imali glumačku postavu, Reeve je poslat kod bodi-bildera Dave-a Prowse-a da nabaci masu, a raskošan set (ogromna kristalna struktura Kriptona, kopije njujorkških kancelarija) dizajnera John-a Barry-ja je pravljen u Pinewood-u. Ali produkcija je imala da prevaziđe još jedan veliki problem pre nego što, hm, uzleti. Morali su da smisle kako da naprave da čovek leti...
"Kad sam stigao i video pripreme, pitao sam da mi pokažu materijal za letenje", seća se Donner. Bio je zatečen koliko je to loše izgledalo. "Da sam ja bio producent takvog filma, prva stvar koji bih ja uradio jeste da dam XY dolara da napravim da čovek leti, a onda bih krenuo odatle." Bilo kako bilo, "niko nije znao kako tu da se snađe. Slepci su vodili slepe, sve je bio jedan veliki eksperiment".

Probali su sve, od tehnologije animacije pokreta iz Star Wars-a (super je za leteće tanjire, totalno neupotrebljivo za ljudska bića) do snimanja padobranaca u kostimu Supermena. Čak su pravili testove koristeći leteće modele i lutke sa radio-upravljanjem. Na kraju su odlučili da najveći deo toga urade sa kombinacijom žica i specijalno izmišljenog sistema kamere koji je dozvoljavao da slika projektovana sa prednje strane reflektivnog ekrana bude sinhronizovana sa kamerom i glumcima.

Morale su se napraviti desetine kostima, neki za hodanje, neki za letenje, i drugačiji plaštovi su morali da se koriste za različite scene. Na primer, svileni su se koristili na vetru, dok su se prividno čvrsti koristili za proces podešavanja u post-produkciji. Takođe se javio problem snimanja glumca pred plavim ekranom u kostimu na kome preovlađuje plava boja. Očigledno rešenje bilo je da se kostim potamni, ali onda je imao kontra efekat. Reeve je morao da nosi narandžastu šminku da bi mu lice izgledalo normalno kasnije kada se boja podešavala. Bilo je mnogo posla pred plavim ekranom, gde su Reeve i Kidder provodili i po 14 sati dnevno viseći na žicama. "Bilo je vrlo neudobno, a bogami i bolno", kaže Kidder. "Takođe je bilo zamorno snimati scenu za scenom."

Nije bilo samo zamorno. Bilo je i vrlo opasno kako nam objašnjava Reeve-ov kaskader Vic Armstrong. "Tada smo još uvek leteli na klavirskim žicama. Mogle su da puknu vrlo lako. A Chris je bio na visini od 12-15 metara." Armstrong je pak leteo mnogo više od Reeve-a...
"Imali smo ideju da Supermen uleti u zatvor sa Lex-om Luthor-om i Otis, sa po jednim ispod svoje ruke", smeje se Armstrong. "I tako ja visim sa tog krana na 130m na tim žicama kad mi oni dobace 'idemo Vic'. Ja se namestim u klasičnu poziciju Supermena i iznenada spazim da gledam naniže u bezdan sa visine od 100m. Pomislio sam 'Ups'."

Ponekad pad nije bio problem, već je bio rešenje. Uzmimo za primer scenu kad Supermen uzleće iz podzemne jazbine Lex-a Luthor-a. "To niksmo mogli da radimo na žicama jer je kadar gledao ka plafonu i žice bi se u tom slučaju videle", kaže Armstrong. "Tako smo sagradili obrnuti studio na na parteru. Ja bih se popeo na gredu, pustio se da visim naglavačke kroz 'plafon', a onda na kutije ispod. Nakon proletanja kroz plafon imao sam samo 1,5 metara do pada na kutije, imao sam delić nanosekunde da se okrenem u poziciju za sletanje posle pada sa 15 metara, a do tada sam razvio lepo ubrzanje..."

Snimanje Superman-a je bio dug i spor proces koji se produžio na 1978. godinu, sa 11 ekipa koje su u jednom trenutku snimale film na tri kontinenta. Kanada je zamenila Kanzas (gde su suspendovali mladog Clark-a Kent-a), New York je menjao Metropolis, a Rocky planine su korišćenje za snimanje otmice nuklearnog projektila. Kako su troškovi rasli, tako je zahladnjivao odnos izmedu Donner-a i Salkind-a. "Stvari su se tako pogoršale da su oni želeli arbitra". Tu je na scenu stupo stari drugar Salkind-a Richard Lester koji je izigravao posrednika. To je smanjilo tenziju, ali su troškovi i dalje rasli. Na kraju su Salkind-i odlučili da smanje gubitke. Donner-u je rečeno da Superman II ostavi nedovršenog i da završi samo prvi deo. Snimanje je konačno završeno 1979. godine i posle ubrzanog perioda post-produkcije prikazan je u Americi 15. decembra. Bio je instant hit, došao na prvo mesto američke top liste i ostao tamo 11 nedelja, sakupivši nezanemarljivi kapital od 132 miliona dolara.

Iznenada je bilo novca da se završi drugi deo, iako Donner nije pozvan da ga snimi. Uprkos činjenici da je on već snimio tonu materijala za drugi deo uključujući i scene sa Brando-m i Hackman-om ("Vidi, ovako stoje stvari: svi dobri delovi u Superman II su moji."), on je 'ispao', a došao je Richard Lester. "Primio sam telegram u kome je pisalo 'Vaše usluge nam više neće biti potrebne'. Bio sam otpušten", sleže ramenima Donner. Reeve je međutim nastavio da snima i Superman III i IV: "Leteo sam, postao sam zao, voleo sam i okrenuo sam svet unazad", kaže. "Šta još može da se uradi?"

Nedavna smrt Christopher-a Reeve-a u 52-oj godini dok je pravio odlučujuće korake ka oporavku posle nesrećnog pada sa konja koji se desio 1995. godine. 2000. godine je shvatio da može ponovo da pomera svoj levi kažiprst. Podesno je izjavio: "Nebo je granica." Nije bio zadovoljan time da se posveti samo svom oporavku, već je lobirao za više istraživanja o povredama koje su uzrokovane nesrećnim slučajevima. Takođe se vratio glumi u ulozi Jimmy-ja Stewart-a 1998. u TV-rimejku Rear Window, a to impozantno pojavljivanje je zaokružilo uspešnu karijeru.

Njegova smrt je nastupila baš u vreme kada je režiser Bryan Singer objavio da je konačno našao nekoga da preuzme ulogu Čoveka od čelika u predstojećoj prerađenoj franšizi. Glumac Brandon Routh ima tešku ulogu pred sobom: za mnoge će Christopher Reeve uvek biti Supermen u plavom odelu i zaslepljujuće crvenim gaćama.

Izvor: TOTAL FILM

Svakako ga preporucujem mladjim generacijama, koje ovo nisu odgledale.

Bio je prekjučer na Novoj TV i naravno da sam ga pogledao još jednom. Odličan film, definitivno must see, bez obzira na ukuse.

Sjećam se da sam ga prvi put gledao u osnovnoj kao dio filmske lektire. Nisam 100% siguran, ali mislim da ga osmaši u Hrvatskoj još uvijek moraju pogledati (sad se to zove medijska kultura).

Nadam se da će Nova pustiti i nastavke. Pogotovo četvrti. 

Nuclear Man.


Ne piše u prvom postu, ali i Clint je bio jedan od kandidata za glavnu ulogu.



Nedavno je priznao da je, osim za Supermana, bio i u kombinacijama za Bonda:
http://herocomplex.latimes.com/2010/09/07/clint-eastwood-as-superman-or-james-bond-it-could-have-happened-he-says/?_r=true

Ako vam se ne da čitat, Clint je odbio obje uloge jer je bio prezauzet westernima i Prljavim Harryjem, a i nije htio da mu karijeru obilježe takve uloge. Mislio je da će se kasnije lakše riješiti imidža kauboja i policajca jer su ih ionako "svi" glumili. Šta reći nego - CAR! A i bio je vidovit.