Samson and Delilah (2009)

Gorko-slatka,često i prilično jeziva priča o ljubavi na društvenoj margini, govori nam zapravo o aboridžinskim tinejdžerima, ništa manje Samsonu i Dalili, žiteljima kakvog bogu iza tregera pustinjskog zaseoka.


Samson je navučen na "duvanje benzina" (zvučalo blesavo ili ne, to je ozbiljan problem među mladim Aboridžinima, bez novca, sa jedinom mogućnošću da kradu benzin iz obližnjih vozila), besciljno provodeći dane u teranju mušica, skitnji, ne progovarajući sa lokalnim življem. Samson je takođe zaljubljen, u Dalilu, čini se jedinu devojku u radijusu od ko zna koliko desetina kilometara, milicu koja dane provodi sa bakom kao jedinim društvom, u kakvom slikanju aboridžinskih platna (koji sigurno imaju ime, no ja ga ne znam), podjednako besciljno gubeći dane u toj učmaloj sredini. Samson ni sa njom ne progovara (što mi je tokom čitavog filma bilo preslatko), oni se ćutke svadjaju, gadjaju kamencicima i prašinom, dok se njihova medjusobna nežnost, brižnost, konačno i ljubav, kriju negde izmedju redova, u skrivenim pogledima i osmesima, prinošenju hrane, pa i u tim njihovim "svadjama", kada Samson samo dofura svoj dušek u Dalilino dvoriste, spreman da spava kraj njenog dušeka, što posle nešto peripetija ona itekako dopušta. Priča zapravo počinje da se razvija kada se ovo dvoje blesa zbog nevolja u svom zaseoku otisnu na put, u veliki grad, gde ih čeka pravi pakao te lutajuće besciljnosti, manjka ikakve perspektive, u životu beskućnika tog Aboridžinima ionako nenaklonjenog društva....


Uz sve izrazito tamne tonove priče, negde izmedju sve te zaludnosti, besmisla, bolesti zavisnosti, krajnje bede, ni najmanje ružnijim od zapravo i mnogo goreg sveta u kojem su se zadesili, Samson & Delilah nosi u sebi i nadu, i kao kod naših junaka možda upravo rečima neopisivu toplinu, privrženost i brižnost, tu tišinu, emociju prepuštenu gestovima, onda kada mesta nadi nema, u "našoj" civilizaciji ljudi okreću ledja jedni drugima svakodnevno, zbog kojekakvih sebičnosti i gluposti, dok ovo dvoje mladih uprkos svim svojim demonima i užasima samog okruženja, ostaju večito okrenuti jedno drugome, ćutke prihvatajući život, ćutke se boreći, a sve to u veoma iskrenom filmu, koji ih ni jednog momenta ne predstavlja na tipični, povladjujući način kakvog romantičnog filma, ljubav se ovde provlači upravo izmedju bola, zle sudbine, izloženosti nasilju i gladi, bez tračka svetlosti u toj užasnoj, bezizlaznoj tami, dok likovi sve vreme itekako nose svoje mane i svoj deo krivice. Film koji, ako mu se prepustimo, žestoko udara u stomak i koji uz često zaglušujuću tugu istovremeno priča o ljubavi, nadi, lepoti tog prelepog, pokretačkog osežanja koje spaja ljude, eto i u užasima, a sve to nam kao retko gde u australijskom filmu govori upravo iz aboridžinske perspektive, iskreno i istinito.

Kako je ovo ipak film nesvakidašnjeg pristupa, sa likovima koje ponekada nije lako razumeti niti im pravdati postupke, on ujedno ne može biti po svačijem ukusu, no meni definitivno ulazi među (makar) top 20 Aussie filmova.

Ažurirao puppet_master - 31.Srpanj/Jul.2017 u 13:57