Ima nečega gotovo poetskog u samom načinu na koji Auteil priča o svojoj ljubavi sa Mathilde, svidelo mi se pripovedanje, uzvišeno i tužno, kakva ljubav često i zna biti u očima zaludnih sanjara. Film svakako ne doseže kakvu razinu fenomenalnog, no iznad svega je emotivna, iskrena i dobro odglumljena ljubavna priča, ne odveć lepršava, često melanholićna, no itekako realna, podsetio me je na 28 Hotel Rooms (2012) koji mi se takođe mnogo dopao. Oba filma su me prilično rastužili, no šta da se radi. Preporuka. Opet, bez namere da ga predstavim kao kakav sjajni film, prosto mi se svideo, nostalgija & kajanje na jednom mestu su suviše opake teme, od mene svako ko se usudi ići tim stazama ima poštovanje.