Persona je, kao i vecina Bergmanovih radova, prica o umetnosti, umetnikovanju, o glumcima u zivotu i glumcima na sceni, o mogucnosti postojanja umetnosti u svetu ovakvom kakav je i o samoj prirodi stvaralaca, od kojih se ocekuje decija naivnost u radu i izvorna nevinost u spoznaji, u svetu u kome se obe ove osobine kaznjavaju. Ingmar Bergman je, pisuci i rezirajuci Personu, koristio karakteristicni sublimat psihoanalitickih saznanja i saznanja o filmu i o teatru. Film istrazuje odnos izmedju dve zene - Elizabete, uspesne glumice koja je zanemela tokom prestave Electra i Alme (dusa na spanskom jeziku), medicinske sestre koja je zaduzena za njenu negu. No, javlja se pitanje da li su ove dve zene jedna ista osoba?!

Mnogi kriticari smatraju da je kao inspiracija za Personu bila Strindbergova drama The Stronger. Za film Persona 1966. prvi put je angažovao jednu izuzetnu mladu glumicu, koja će ostati njegova večna muza, inspiracija i najrevnosniji sledbenik. Naravno, u pitanju je Liv Ullmann. U postupku rezije javlja se Brehtov Verfremdungseffekt ili efekat distance koji navodi publiku da ostane svesna da je rec samo o glumcima. Persona se smatra za jedno od Bergmanovih remek-dela i jednim od najboljih ostvarenja veka. I sam Bergman je jednom izjavio da filmove Persona i Cries and Whispers gleda kao svoja maksimalna kreativna ostvarenja.