My Favorite Wife (1940)

Sedam godina pošto mu je supruga (Irene Dunne) nestala u okeanskoj nesreći, potonoću broda, njen suprug (Cary Grant), pomirivši se sa tim da je udovac, sa željom da nastavi svoj život i brigu o njihove dvoje dece, rešava da je konačno proglasi (zakonski) mrtvom, i ženi se svojom verenicom, te odlazi na medeni mesec sa dotičnom...

Avaj, njegova ipak ne tako mrtva supruga se posle svih tih godina vraća bas u to vreme, i uplašena toga da ga je izgubila, pokušava da ga vrati (najkraće)...što im je, oboma, sa obzirom na bizarnost celog slučaja, te njihovu smotanost i nesnalažljivost u svemu tome, uvod u bezbroj komičnih situacija...


Sjajni dijalozi, blesava tema, Grant uvek šmeker, odlična i hemija izmedju uigranog glumačkog para čine ovaj film šarmantno zabavnim i posle svih ovih godina. No, ono što mene uvek kupi je sama Irene Dunne koja je (opet, meni) prava zvezda ovog filmića...neponovljiva i specifična glumica, sjajna u svom liku, sa talentom za komiku, lepa, zgodna, slatka, elegantna, legenda sama po sebi (pride uz svoj specifični šmek, ima u sebi nešto što me podseća na Stenwickovu i Garbo, dakle harizma pršti iz njene pojave). Pored svega navedenog meni su čak i samo scene sa sirotim sudijom, na samom početku i pred kraj filma, antologijske, dovoljne da se ovaj film gleda iznova, uvek me nasmeju.