Mélodie en sous-sol (1963)

Prva saradnja maestralnog Žan Gabena sa tada mlađanim Alen Delonom, u adaptaciji zapravo američkog krimića, o pljački kanskog kazina, biva sjajan primer francuskog "heist" filma, vešto vođen od strane Henri Verneuil-a, Jermenina koji je decenijama dominirao francuskim zabavnim, komercijalnim, mainstream filmovima. 

Gaben u svojim šestdesetim, čitavog života predan kriminalu, izlazi sa robije, vraća se kući supruzi koja se nada njegovoj penziji, povlačenju u miran život, dok ovaj, šta drugo zna, zapravo planira još jedan, standardno "poslednji posao" koji bi im obezbedio dovoljno raskoša u dalekoj Australiji. Svestan da mu je potreban mlađi kompanjon, priziva nikog drugog do Alen Delona, mladog, kurčevitog lepušana kojeg je upoznao u apsani, sa ništa manje nego sefom ekskluzivnog kanskog kazina kao glavnom metom. 

Da li bi uopšte trebalo reći da sve i da je plan zbilja savršen, da sve upali, uvek ima blesavih, nepredviđenih situacija? 

Meni zanimljivih dva sata vožnje kroz ljudskost ljudi od krimi karijere, sa dozom uzbuđenja kojeg ti pljačkaški filmovi često nose u sebi, sa dve generacije vrhunskih francuskih glumaca, gde sve to itekako pogađa svoje mete. Čak i na ličnom, emocionalnom planu, neplanirano, vezah se i više za lik koji tumači Gaben, podsećao me je na mojeg oca u svojim poznijim godinama, vezan za ono što radi najbolje, uvek sa idejom, uprkos svemu. Dok sa druge strane, taj specifični šarm mladog Delona, sa zadatkom da zavede kakvu miličicu ne bi li uspeo da se zavuče iza bine sale za zabavu ciljanog kazina, no emotivan, nekontrolisan, impulsivan, on voli, divlja, te čas izbacuje milicu iz auta, te je "vodi kući", te je izbacuje u svađici iz sobe, sav u cirkusu, svejedno investiran i u romansu i u pljačku, biva mi tu savršen u svojoj nesavršenosti. 

Sjajni glumci, zanimljivi likovi, pljačka, kanski hoteli i kazino, finalni kadrovi zabavni, podsetili me ladno na Kjubrika, ta šta će ko više, zaboga miloga? Meni poslastica.