Mad Max (1979)

Film koji je promenio mnogo toga, gromoglasno prevazilazeći puki eksploatacioni filmić, puneći bioskopske dvorane širom sveta, prevazilazeći ujedno i puku osvetničku priču, darujući nam frenetičnu drumsku jurnjavu kao nikada pre, za Aussije ionako spečificnu dozu svireposti uz divlje, besne, bizarne likove, gde čak i šef policije izgleda kao manijakalni ubica. 

Na samom zapletu se možda i ne mora zadržavati, no hajde de...Australija u bliskoj budućnosti polako pada u haos i anarhiju, divlje bajkerske bande preuzimaju vladavinu nepreglednim drumovima ruralnih oblasti, dok naš junak, Maks, ima ulogu drumskog presretača tih mahnitih divljaka na dva (ili više) točka. Policija postepeno gubi svaku kontrolu drumova, društvo propadajući u dublji kolaps koji, sav u krvi, rađa nesvakidašnje drumske obračune policije i bandi, gde policija gubi, uz mnogo usputnih, nevinih žrtava. Devojke se ovde brutalno siluju, čitave varošice su izložene teroru bandi, te u poslednjem sukobu sa policijom, tu na krvavom putu pada kakav ludak, legenda ulica, istaknuti član bande, te ova vrši odmazdu stavljajući u vegetativno stanje vatrom unakaženog policajca, Maksovog partnera, ne zaustavljajuci se ni tu, ubivši potom i Maksovu suprugu i sina.

Maks gubi svaki dodir sa ljudskošću, izaziva bandu na njenoj teritoriji, na drumovima duboko u zoni van kontrole policije, divlje rešen da ratuje njihovim oružjem, brutalnim nasiljem, zakrvavljenih očiju, uz urlanje turbine.

Dakle ultimativni drumski pa i osvetnički film, rađen za malo novca, sa svom usredsređenošću na te svirepe i krvave igre australijskih puteva, čak i za današnje pojmove maestralnim kadrovima drumskih ratova I visokooktanskim jurnjavama automobila, motora, svega što ima makar koji točak i može da se krši negde u tom australijskom bespuću. Film koji je, naravno, upoznao svetsku filmsku publiku sa mlađanim Mel Gibsonom iako je, po meni, svakako glavni junak Pobesnelog Maksa zapravo kamera George Millera u toj mahnitoj, spektakularnoj vožnji prašnjavim i krvavim putevima. Lično sam ipak malo zakasnio, odnosno prvo sam gledao drugog, meni neuporedivo bližeg Maksa (The Road Warrior), pa mi je ovaj, prvi, uvek bio u senci potonjeg iako sam oba gledao bezbroj puta tokom mog detinjstva, i po bioskopima i na vhs-u. Naravno, kada se povuče crta, sve to biva manje bitno, Mad Max je svakako upečatljiva, divlja, sjajno snimljena oda drumovima, automobilskim (i motociklisičkim) kršenjima i kao takav zauzima itekako posebno mesto u filmskim analima, nezaobilazan u australijskoj kinematografiji.