Kynodontas (2009)

OČNJAK - Giorgos Lanthimos (FEST 2010)
Zlo za tvoje dobro

Čekajte samo da vidite tu nadahnutu upotrebu baštenskih makaza, tegova, video kaseta i video rikordera, vrele vode, anestetika...

Dejan Ognjanović

Originalni naslov: Kynodontas
Scenario: Giorgos Lanthimos, Efthymis Filippou
Uloge: Christos Stergioglou, Michelle Valley, Aggeliki Papoulia, Hristos Passalis
Žanr: drama
Trajanje: 94 min.
Proizvodnja: Grčka, 2009.

Grčki Očnjak mogao bi se opisati kao "sirotinjski Haneke". Pritom se ovo o sirotinji odnosi isključivo na svedeni stil prilično banalne fotografije i statične režije (mirni kadrovi, malo kretanja kamere, frejming koji deluje nehajno, nesimetrično, često sa "odsečenim" glavama glumaca...). Što se tiče tematike i klinički hladnog pristupa njenoj obradi, tu nema dileme - Giorgos Lanthimos je Hanekeov davno izgubljeni polubrat.

Hanekeovsko je to ledeno seciranje srednjeklasne porodice i razotkrivanje laži na kojima ona počiva, a naročito ogoljavanje sposobnosti običnih, prosečnih ljudi za Zlo. To Zlo se otkriva u naizgled malim stvarima. Ali, kako Lanthimos pokazuje, ne postoje male stvari. Zlo je u detaljima.

Očnjak dimenzije Zla otkriva postepeno, isprva zbunjujućim detaljima: upoznajemo porodicu pomalo čudnu (nisu li ovi adolescenti – dve sestre i brat- malo matori za detinjaste igre?), čujemo dijaloge pomalo uvrnute ("reč telefon znači – slanik"?), ali tek vremenom otkrivamo duboku patologiju ispod. Kako bi decu zaštitili od Zla spoljašnjeg sveta, roditelji su napravili samodovoljni mikrokosmos gde važe pravila specijalno kreirana za njega. Deca su odrasla iza visokih zidova kuće van grada, bez TV-a, novina, knjiga, škole... Sve što "znaju" o svetu, znaju na osnovu onoga što su im roditelji rekli.

Tiha jeza tinja iz kontrasta između "normalnosti" likova na platnu i vrednosti gledaoca. Mi znamo da je svet u kome oni žive lažan i otrovan, ali oni to ne znaju. Ova "deca" žive u zatvoru za koji veruju da je za njihovo dobro, radi zaštite od monstruma u haosu napolju. Ona prihvataju tiraniju jer je uopšte ne percipiraju kao takvu: ona i ne znaju za drugo.

Očnjak je eksplicitna osuda mehanizama vaspitanja, odnosno potencijala za indoktrinaciju koji su inherentni svakom neupitnom nametanju vrednosti i gušenja slobode izbora. Totalitarizam ne kreće samo "odozgo", iz maglina Sistema, već i odozdo – iz porodice. Kako gore, tako dole, stara je ezoterijska formula koja u ovom filmu poprima neočekivano zlokobne, antiutopijske razmere.

Kao i kod Hanekea, privid mira i nedešavanja samo je pozadina za brutalne scene koje će vam se urezati u sećanje. Jer, laži na kojima počiva ovaj mikro-svet ne mogu da traju večno: a kada zidovi zatvora počnu da se krune, potrebno je sve više nasilja da se pritajeni nemir drži pod kontrolom. Bar još neko vreme.

Gledao sam pre nekoliko godina i ne znam kako bih ocenio ovaj film.   
Možda ga trebam opet pogledati.
U svakom slučaju kraj filma je bio nepredvidljiv.    

Film je čini mi se... ima dubinu. Nije površan, plus evropska kinematografija što je plus.        Naravno, ako se upoređuje sa drugima... verovatno su uzeli mustru, ne znam da li je pisan po nekoj noveli.    

Dragi Stole, ima par odličnih filmova iz Helade, prvi pik mi je Etniki Kuzina, Mikra Aglia,... (dopisaću ih još). Ako si odgledao neki iz Italije ili Grčke, močim te preporuči nam u temi "Preporuči film". Veliki pozdrav.    

EDIT: unazad: Hvala bata Stole na preporuci.
Ako imaš još neki pošalji mi na PP, please. Gledam samo preporučene filmove.   

Ažurirao Danilo-Naissus - 18.Prosinac/Dec.2017 u 23:27

Ovaj lik je teži slučaj.
Koje su ovo boleštine.
Fascinira me naprosto.

Upotreba jezika je vrh.
Scena sa škarama - zašto , Bože,  zašto?

Ne kapiram baš poster filma...    

Klasična klinička psihopatologija ili nešto drugo, treće,... ?