Korô no chi (2018)

Priča je ovo o prljavštini ulica Hirošime s kraja osamdesetih godina, u osvit sukoba dva yakuza klana, sve to iz perspektive mlađanog puba koji za partnera dobija ne može okorelijeg veterana, upetljanog u sve u šta se uopšte može uplesti u toj naizgled večitoj igri među uličnim zverima, kriminalnim klanovima i prljavoj policiji. Naravno, već smo gledali mnoštvo filmova o tim tankim linijama koje graniče (ako uopšte) svet suprotstavljenih strana zakona. Japanci su to radili pre drugih, filmovi o yakuzi su odavno istraživanje upravo te sive zone, obično natrpani svime, imamo prijateljstvo, odanost, čast, kao i izdaje, iskrivljeni moral i etiku, borbu za opstanak. Ovaj film nije drugačiji, da se osetiti teskoba života na ulici, ovde iz ugla dvojice naizgled različitih pubova, uvek pred teškim izborima i izazovima. Ono što ga eventualno izdvaja od drugih, sličnih, meni na prvom mestu biva apsolutno maestralni Koji Yakusho, u ulozi korumpiranog puba koji ne bira sredstva i često liči pre na pripadnika yakuze negoli na inspektora, no možda ipak čistog srca. Sjajan i Tori Matsuzaka u ulizi mladog puba koga čega vatreno krštenje i čija neiskvarenost i nevinost bivaju bombardovani svakim minutom filma, hajde da ne ga ne poredim baš sa npr Ethan Hawke-om i Training Day filmom, no nije ni daleko od toga.

Sve u svemu, prijao mi je, ništa epohalno, no svakako jedva čekam da overim i nastavak.