I soliti ignoti aka Big Deal on Madonna Street (1958)

Klasik. Blesava grupa probisveta, lopina, svi sa velikom idejom o krupnom poslu koji će im promeniti živote, priča kao kada bi grupu noir junaka izmestili u farsu, iz koje pršti nevinost i naivnost na najlepši način, vreme dovoljno daleko od rata kao i od kakvog vremena bližeg blagostanju, ovde se ne zna ko je mutniji, samo da se mulja. Možda je to isto vreme učinilo svoje, neće ovo više biti zabavno pa ni lepo svima baš, meni je pa bio užitak gledati Gassmana, Mastroiannija, Toto-a, prelepu mlađanu Claudiju Cardinale, njihove pokušaje da dohvate malo sreće, dok je svaku scenu od svih tih vetarana i zvezda, krao Carlo Pisacane, kao krezubi, ostareli, iscepani lopov koji svako malo iskopa neku čantru iz koje bi jeo takav bangav u čošku ponekog kadra. Iz specifične perspektive, lepo. 

Volim i da budem gotovo unutar nekog vremena sa tim klasicima, nevezano ičime za priču, već eto baš ti lepi kadrovi Rima kakav je nekada bio, tramvaj, haustori, stepenište starijih zgrada, kaldrma, milion sitnih detalja koji me uvuku u svoj svet. Nekada zna baš da mi prija, naročito ako su lepo snimljeni. 

To sam namerno izbegao, da ne bude ono "još od istog" sa željom producenata da se ponovi magija a da to i nije baš to. Možda grešim, svakako sam već iskopao koještarije koje sam propustio mada i za njih moram nekako da ubodem pravo raspoloženje, vrućine počinju baš da mi smetaju u užitku, nema šanse sada da se ušuškam i gledam par filmova za redom kao inače, tropske vreline i filmovi ne sarađuju najbolje kada sam ja u pitanju