Meni premio film o dvoje blesa, "umetnika" uličnih grafita, zapravo klinaca iz Bronksa, koji su dobili opasnu konkurenciju od ekipe koja stavlja svoje tagove svuda po reonu naših, je li, blesa, te se ovo dvoje odlučuju da uzvrate time pto će obeležiti ogromni znak na stadionu Metsa, koji se podigne svaki put kada je homerun Metsa...u svakom slučaju preambiciozni plan za ovo dvoje koji nemaju prebijenog dinara u džepsonima, te film prati dva dana njihovog putešstvenija po njujorškim ulicama u borbi za ogromnih i naizgled nedostižnih 500 dolara koji su im potrebni za njihov suludi podvig...

Filmić je pre svega topla priča o prijateljstvu i sumanutim pokušajima da se iskamči ili prevari za novac, no naši junaci su, iako stasali na ulicama, zapravo dobrice koje nonstop upadaju samo u grđe nevolje,uporno izvlačeći deblji kraj u svim uličnim "igrama", te svako malo ostaju bez novca, sprejeva, bicikla, patika, kradene robe, i preslatko je gledati njihove nove blesave ideje o tome kako doći do cilja, kao i sve te situacije u kojima iznova gube i to malo što imaju, dok je sve predstavljeno na vedar, duhovit, poletan naćin. Klinci su prosto preslatki.

Nedorasli, sirovi, ne odveć bistri seoski momak sa jugozapada Francuske, u sutonu drugog svetskog rata, pod još uvek okupiranom teritorijom, pokušava da odraste i nađe svoje mesto. Od samog početka vidimo da je Lucien ćesto brutalan u svom odnosu ka svetu, tipično mladalački, mada se u današnje vreme može učiniti posebno svirepim njegovo svako malo ubijanje životinja. U otvaranju filma, Lucien pomaže u bolnici, no zastaje da predahne praćkom skidajući ptičicu koja pevuši sa grane, a potom vidimo i njegov lov zečeva karabinom, kidanje glave kokoški...ono nama nešto dalje ponašanje mladeži odrasloj na selu, pogotovo u to vreme, no ne bez sive, nezrele i sirove strane  Lucienovog karaktera. Nisam mu odveć sudio, klinac, u ratno vreme, otac mu je u nemačkom zatvoru, majka ima aferu sa gazdom imanja na kojem žive, tipom čiji sin je u pokretu otpora u koji Lucien pokušava da se utrpa, no ovi ga očito ne žele. Lucien pa nema jasnu predstavu ni šta se tačno dešava, niti vidi svoje mesto u tom i takvom društvu. Igrom glupavih okolnosti i pijanstva, Lucien se spanđa sa policijom, okupatorskom dakle, usput i tako pijan oda lokalnog profesora koji saradjuje sa pokretom otpora, te ubrzo počinje da radi unutar policije. Zna se na šta je to moglo da liči, upadanje ljudima u kuće i iživljavanje svakakvog tipa, u kojem se Lucien snalazi. Sve se još drastićnije menja kada se zaljubljuje u kći lokalnog Jevrejina...

Vrlo zanimljiva i kompleksna priča o sivom periodu francuske istorije, odrastanju u okupaciji, mladalačkoj zbunjenosti, psihološkim promenama koje dolaze sa kolaboracijom sa Nemcima unutar rata, zaljubljenosti uz suprotnosti (koje se, biće, privlače) i uz ionako specifičnu prirodu centralnog lika. Louis Malle to radi hrabro, do tog vremena (1974) mislim da se nisu snimali filmovi o saradnji sa okupatorima (well, ja ne znam ni za jedan takav stariji) i to sve nam predočava u sjajno osmišljenom univerzumu, bez bitnog upliva u moralisanje, puštajući nas da sami, kako ko oseća i može, doživimo Luciena i upravo to vreme prevrata pred sam kraj rata. Meni je uvek zanimljivo prelamanje svetla u tami karaktera. E da, ima i finih tonova Djanga Reinhardta, taman pomažu ambijentu pojedinih deonica filma.

Svideo mi se, mozda ne odličan (više volim Mallov Au revoir les enfants smešten u isto doba, na sličnu temu) no svakako vrlo dobar i specifičan, ipak jedan od meni dražih filmova Louis Malle-a

Tako mali, istinit, životan, a opet i tako tmuran i melanholičan, ovaj film nam priča o pakistanskom imigrantu, Ahmedu, nekada muzičkom zvezdom u matičnoj zemlji, sada radnikom za pokretnim kioskom u kojem prodaje krofne,kafu i sok, uvek užurbanim Njujorčanima. Za razliku od njihovog, sve je učmalo i tiho u Ahmedovom životu ispunjenim neprekidnim radom. Kroz njegove dane prolazi i odlazi svakojaki svet, dok poznanstvo sa pre-mi-lom Španjolkom (ona dušica iz Rec 3, Leticia Dolera), koja takođe radi u jednom od (novinskih doduše) kioska, kao i pronalazak premalenog mačeta, menjaju Ahmedove naporne dnevne rutine...

Prilično sveden, no meni na svoj mračni način prijatan filmić, prikazuje malo drugačiji New York, kao i prilično drugačije Njujorčane negoli kakve smo navikli vidjati po filmovima, uz sve biva i prilično depresivan, bolno realističan film o svoj sumornosti života opasanim po svoj prilici nepremostivim ambisima. Sa druge strane, fino je videti, rekoh, i ovakav New York, bez lažnog (Sex and the City) glamura, i uopšte priču koja nam na još jedan način priča o američkom snu, tobože mogućnostima i svoj toj bajci o marljivom radu (gdi su sada oni Cvrčak i Mrav, da ih vidim?) koji kao donosi mir i uspeh.

Iznad proseka, meni se svakako dopao, mada ima svojih nedostataka.

Melahnoličan, bolan i mučan portret Marthe, oštećene milice sa traumom koja se posle nekoliko godina provedenih u kultu, vraća svojoj sestri, Lucy,  u pokušaju da se oporavi od neobičnog i često jezivog života u komuni. U uporedom pripovedanju Marhinog i Lucynog pokidanog odnosa, uz puno ljubavi ali i nerazumevanja, pratimo i sećanja Marthe na iskustva u kultu, zajedno sa njenim svakodnevnim tegobama u pokušaju da se vrati životu koji je potpuno zaboravila. Recimo.

Elisabeth Olson kao Martha, kao i John Hawkes kao lider komune su prosto fantastični, šteta što Hawkes nije dobio i više prostora, no ovo je ipak ličnija priča, ne toliko koncentrisana na sam kult, koliko na uticaje dotičnog na Marthu, što je pristup koji mi se podjednako svidja, pa manjak fokusa na kultu i njegovom lideru svakako nisu mana.

Film dakle svoju vrednost duguje upravo protagonistima i samoj dovoljno interesantnoj intimnoj priči o uticaju sekte/kulta/komune na mladu osobicu. 

Svojim sporim hodom, uz izlomljenu naraciju, teško da će svima biti odveć blizak, no ovo je svakako iznad prosečan film, hrabar, uz napomenu da je to rediteljski prvenac, što mu samo podiže cenu, u mojim očima tj.